Dunja na ormaru 🔚

~ Epilog ~

Beličasti cvetovi kestena njihali su se na vetru. Vazduhom se širio opojan miris peciva, raznih đakonija postavljenih na okrugle stolove sa blistavo belim stoljnjacima. Mnoštvo šarenih balona krasilo je dvorište Dunjine porodične kuće. Od rane zore spremalo se slavlje u čast njene diplome, ali nije se slavilo samo to. Danas će pred porodicom i prijateljima Dunja izgovoriti sudbonosno 'Da'. Razmirice, nepoverenje Dimitrije i Dunja ostavili su za sobom u prašnjavoj kutiji zvanoj prošlost. Mnogo je suza proliveno, greški okajano ali na kraju pobedila je ljubav. Pobedila je, jer iskrene emocije uvek nađu put pravde… Put do srca. 

Sve ružno spakovali su u kutiju i bacili je niz reku sećanja. Ona će je dalje nositi nekud u zaborav, dok ne postane samo to - sećanje koga se katkad sete. 

U beloj venčanici sa tijarom u kosi poput princeze, veselo se okretala oko sebe ogledajući se u ogledalu. Osmeh sa lica od dana pomirenja nije skidala. Zaboravila je kako izgleda njeno lice bez tog blesavog keza. 

- Hoćeš li prestati da se vrtiš? Upropastićeš haljinu! Dunja! - vikala je Milica. - Čuperci ti ispadaju iz punđe. Koliko se samo frizerka trudila, a ti… Sva si se rasčupala. Stani! Vrti mi se u glavi o tebe! - frustrirano je izdahnula, a onda prasnula u smeh. 

Dunja se silno zabavljala. Nije marila za frizuru i haljinu, jedva je čekala da ispod stoletnog stabla kestena ugleda Dimitrija, kaže šta treba, a onda u toplom zagrljaju odšeta sa njim u novi život. Tamo će sanjati lepše snove, voleti i biti voljena. 

- Opusti se Milice. Nervozna si kao da se ti udaješ - namignula je bezbrižno i stegla Milicu u zagrljaj. 

- Nedostajaćeš mi puno. 

- I ti meni, Mima... Ali, zvaću te svaki dan, dosadiću ti, na kraju mi se nećeš ni javljati koliko ću te opsedati. 

- Samo ti zovi. Moram da znam sve šta se dešava u bračnom životu svoje sestre - zaigrano je podizala obrve. 

- Ne brini, obaveštavaću te o svemu - jače je zagrlila Milicu, a jedna suza iskrala se iz oka. Nakon venčanja Dimitrije i ona odlaze za Brisel. Tamo će živeti i raditi dok ih čežnja za voljenima ne dovede natrag. 

- Nemoj da plačeš, pokvarićeš šminku - šmrcnule su obe. Milica je dohvatila lepezu i mahala Dunji ispred lica ne bi li oterala suze. 

- Dušo moja kako si lepa - u sobu je ušla Jelena. Sa malenom suzom, mešavinom tuge i sreće poljubila je svoju ćerku, tiho joj poželela sreću pa lagano krenula. - Dimitrije je stigao, jesi li spremna? 

- Jesam, mama. Idemo! 

Na izlazu je još jednom pogledala svoju sobu, setno se osmehnula i polako zatvorila vrata. 

Crno, svečano odelo, zaljubljeni sjaj u zelenim dubinama krasio je Dimitrijevu pojavu. Ponosno, zaljubljeno pratio je figuru u belom kako mu se lagano primiče. Srce je kucalo u ritmu njenih koraka. Bubnjalo je jako u trenu kad su im se pogledi spojili, ruke dotakle. 

- Dragi gosti, okupili smo se danas…  - odjeknuo je glas matičara okićenim dvorištem, a nedugo zatim začulo se glasno Da sa usana mlade i mladoženje.

Usledio je nestvarno nežan poljubac praćen gromoglasnim aplauzom. 

Slavlje se prodružilo do duboko u noć. 

- Dunjo moja, želiš li da bežimo odavde? - šapnuo je muklo Dimitrije na njeno uho. 

- Želim. Ponesi me. 

Ustao je sa stolice, sav fin i kulturan pročisti grlo i glasno objavio:

- Draga rodbino i Aleksandre - smeh i aplauz orio se okolo. - Ako, nemate ništa protiv mi ćemo vas napustiti sad… I da imate, svejedno odlazimo. 

Savio se u kolenima i podigao Dunju u naručje. Gotovo trčeći izneo je iz mase koja je zviždala za njima, jedino je Aca namrgođeno stajao tobož uvređen zbog prozivke. Ustvari vrebao je Milicu kad god mu se ukazala prilika. Kad ovo dvoje golupčića ode kreće u napad. Kum i kuma ima li boljeg spoja? 

Preko Dimitrijevog ramena, Dunja je mahala ljudima pored kojih je odrasla. Jelena, Tomica, Milica, Nikola i voljena Anka zauvek će zauzimati posebno mesto u njenom srcu. Onaj koga voli više od sebe trenutno je nosi u naručju, a ono što će ih spojiti, objediniti njihovu ljubav sponama večnosti raste ispod njenog srca. Dunjino telo ima dva srca. Jedno je njeno, a drugo kuca u izdanku nastalom iz strasti spajanja. 

- Dima, trudna sam. 

Zastao je u pola koraka. Sledio se u sekundi, a potom ju je zavrteo glasno se smejući. 

-Maleno moje! Učinila si me najsrećnijim čovekom na svetu! - obasipao je Dunjine oči, obraze, usne poljupcima. 

- Ne viči, čuće te vesela rulja - kroz kikot je rekla. 

- Neka me čuju! Neka vide koliko sam srećan što te imam. 

- Onda nas neće pustiti da odemo.

- Jao, da! Onda će nas okupirati do daljnjeg. Bežimo! 

Na svetu postoji mnogo patnje i zlobe. Sreća se traži u moći i novcu, a ona se zapravo nalazi u malim stvarima. Sitnicama koje čine život lepšim. Najveća moć i bogatstvo leže u porodici… U pokolenjima koja ostaju za nama. Tada znaš da si živeo. I, živećeš u beskraju onih koji su nastali od tebe. 

Dimitrije i Dunja obezbedili su sebi beskraj. 

- Volim te! - spustio je nežno na sedište auta kao da je lomljiva. Poljubio je njene meke usne, spustio glavu do još uvek ravnog stomaka i tu spustio još jedan poljubac. - Volim i tebe najviše na svetu! 

Crvena boja štop svetla izgubila se u noći. Mala porodica otisnula se u nove pobede. 

Ulico kestenova ostaj mi zdravo! Živeli! 

              

                      KRAJ

--------

Mili-Jana 💖💖💖💖