Dunja na ormaru 🔚

~ Vreme ~

Vreme leči, donosi zaborav... ili učini da manje boli. Negde gore, visoko, neko gleda i beleži sve grehe i boli, meri ih i procenjuje. Shodno težini, kazna i zaborav stići će u trenutku kad na iste zaboravimo, ili za njih više ne marimo. Dunja se molila da onaj gore čuje molbu njenog srca. Zatvorenih očiju nagovarala ga je da uradi bilo šta da ljubav prestane. Mnogo dana je prošlo, od onog mučnog jutra i njene odluke da preseče nit koja ih je spajala. Od tada ona nije bila živo biće već stvar. Tumarala je poput utvare, mehanički odrađivala zadatke, telom prisutna, a duhom negde ko zna gde. Mislila je kako je malo potrebno da se zaljubiš, da pustiš nekoga u svoje srce i dozvoliš da te ogoli, onako do kostiju. Predaš se, veruješ, nadaš se i na kraju ostaneš izdan; progonjen. 

Milimetar je dovoljan za zaljubljivanje, a kilometri tuge nedovoljni da zaboraviš. 

Daš sve, dozvoliš da srce nadvlada razum i dobiješ ostatke, oglodane otpatke spremne za bacanje. Dunja se tako osećala... Kao načeta, izujedana masa mesa i krvi, neupotrebljiva i bezlična. Osećala je neprijatan miris koji  se uvlačio u nosnice, gušio je ne dozvoljavajući joj da diše. To je bio miris propadanja srca, koje se iza one čvrste stene raspadalo. Nije više bilo one lepe arome dunja u vazduhu oko nje. Svojevoljno otkinuta od stabla, širila je mirise dozivajući tako, sigurne ruke koje bi je ponele sa sobom. Pomislila je da je našla prave, ali polica na koju su je te ruke spustile postala je klimava. Ostavljena u prostoru punom vlage i buđi njena, lepa žuta boja poprimila je onu braon nijansu, koja je podsećala da je najbolje vreme, njeno vreme na izmaku.  Za to je mogla samo sebe da krivi i svoja naivna razmišljanja. 

Od onog dana o njemu ništa više nije čula. Nije to ni želela. Nije znala da li se vratio za Brisel, radi li, živi li, ili umire. Nije je bilo briga, a samo je zavaravala sebe. Jer, njegov lik je pratio kao verni pas svog gazdu. Koliko je po danu uspevala da potisne sećanja i izvršava obaveze vezane za fakultet, daje ispite i bori se za svoj san, toliko je po noći sećanje dolazilo. I, svako je imalo Dimitrijev lik. Nije joj davao mira, iako nije zaslužio da ga se seti, uporno se vraćao. U svom crnilu noći dozivao je u snovima, pričinjavao joj se na javi kada bi pogubljena i oznojena pobegla snu. On je bio  tu pod kožom, u svakoj ćeliji organizma, u svakom voljnom i nevoljnom pokretu koji je činila. Naočigled svih kopnila je, nestajala i ma koliko se trudila nije mogla da istera uljeza iz tela. Taj crv nije hteo napolje, dopala su mu se slatka vlakna i jeo ih je bez obzira na sve njene pokušaje da ga izbaci iz sistema. 

- Dunja, do kad planiraš tako? - jednom prilikom je upitala Milica. 

Sedele su u Dunjinoj sobi, jer osim fakulteta, odlaska do Anke i poneke kafe u obližnjem kafiću ona nigde nije izlazila. Dnevna rutina svodila se na iste stvari i proverene putanje. Ni levo ni desno. Nije imala potrebu da nešto menja, jer je poznato sigurno. 

- Kako to misliš? 

- Ne pravi se luda! Drugima prodaj tu pruču, kako ti je sve super, ali meni ne možeš da lažeš. Zaboravi ga više! Pusti ga da ode! Nije jedini, a svakako ne i poslednji. 

Milica je jedina znala celu istinu. Ostali su dobili priču zamotanu u ukrasni papir strateški lišenu najbitnije činjenice, ali njoj je rekla sve. Od reči do reči, kroz suze je isprva urlala, a zatim šaptala gorku bajku jedne Dunje na ormaru . Gde je princeza ustvari obična izigrana devojka, a princ loša kopija rezbarenog konjića - figura bez emocija. Uprkos svom  saznanju, njegov izmučen lik kojim je ispratio, reči koje joj je uputio i dalje je jasno videla i čula. Nekada su izazivali bes, a katkad tugu. Jer, bila je njegova i biće dok živi. Sav napor ovog sveta neće moći to da promeni. 

- Nije jedini, ali… Milice ti ne možeš da me razumeš. Niko ne može. Trudim se, ali jače je od mene. Volim ga, iako govorim da ga mrzim. Nije zaslužio ni mrvu moje ljubavi, samo… moje srce to ne može da shvati - poraženo je uzdahnula.