Dunja na ormaru 🔚

~ Amajlija i zakletva ~

         Dimitrije nije bio od onih nedodirljivih muškaraca. Pogađale su ga mnoge stvari, ali nije verovao da će ga pogoditi ljubav prema ženi, u tolikoj meri da će osetiti zvuk lomljenja srca. Mislio je da je prosta rečenica ' slomljeno srce'  učestala, metafora koju koriste romantični pisci ne bi li dočarali veličinu nesrećne ljubavi. Ali, sada je isto to srce pucalo u njegovim grudima. Odjek zatvaranja vrata, kroz koja je Dunja prošla, odbio se poput eha o njegov grudni koš. Tup udar drveta o drvo označio je slom. Puklo je po sredini srce koje nije tražilo ništa za uzvrat, osim malo ljubavi. Stajao je na sred dnevne sobe opuštenih ramena i pognute glave. Gledao je u svoje šake kao da ih prvi put vidi, a magla mu je mutila vid. Nije znao šta stvara maglu dok nije dlanovima protrljao oči, bile su to suze. Dve suze, one najteže, muške. Vodenasti trag ostao mu je na dlanu, nisu suze bile problem već razog zašto su pale. Poslednji put je plakao u prvom razredu osnovne kada je odrao kolena i bradu na fudbalskom igralištu, a od tada je prošlo mnogo godina. Tišina je vladala u prostoru oko njega, ali je zato buka u glavi bila nepodnošljiva. Disao je teško, na mahove isprekidano, dobio je neizdrživ nagon da nešto razbije, ali je odolevao. Izliv rušilačkog besa na sekund mu se učinio kao najbolje rešenje da emotivnu bol zameni fizičkom. Uzdržavao se da ne polomi sve što mu dođe pod ruku i počeo da hoda po stanu bez plana i cilja. Nikoga nije ovoliko voleo, niko mu nije kao ona značio, ali na izgled to nije bilo dovoljno dobro za nju. Možda nije bio dovoljno uporan? Možda je bio suviše romantičan; popustljiv?

Ta pitanja koškala su mu se mislima. Da je, pak, bio arogantni gad koji besramno zavodi i ostavlja ona bi bila tu sa njim, ali to nije bio on. Svaki pogled i poljubac sa njegove strane bio je iskren, spontan i iz duše. Gde su ga dovele ta slatka blebetanja? Na rub ludila; apsolutnu nulu i još niže od nje. Shvatio je da je Dunji samo sredstvo koje je poslužilo da uvidi ko joj se uistinu sviđa, spoznaja koga zapravo voli.

Volim te. To stoji, ali to nije ona ljubav kakvu prema njemu osećam.

Ne želim te. Ne volim te.

Čitav svet mu se srušio posle ovih njenih izjava.

- Eh, Dimitrije budaletino - obratio se samom sebi na glas. - Koji si ti slepac, kod zdravih očiju nisi video ništa.

Besmisleno hodanje zaustavilo se u sobi od pogleda na krevet. Izgužvana posteljina, pomešani mirisi... Hiljadu zašto i ni jedno zato. Ni jedno dovoljno dobro objašnjenje, uteha za osećaj iskorištenosti.
Osećao se iskorišteno. Sada mu je bilo jasno kako se osećaju osobe čiji su osećaji pregaženi, uzeti pa vraćeni polomljeni, polovni i kao takvi nikome potrebni. Pitao se da li je on nekome ovako nešto priredio, ali sigurno je znao da nije, onda zašto se to desilo njemu, ako karma nije imala umešane prste? Ponovo odgovora nije bilo, ali lekcija je naučena. Ko jednom ostane izigran, ako to dozvoli drugi put ili je glup ili budala. On budala neće biti dva puta, ovaj put je dovoljan da zauvek ima podsetnik.

Nikome se ne daj do kraja i bićeš zaštićen.

Nije se davao, sve do nje i onda shvatio koliko je pogrešio. Rešenost mu se pojavila na licu. Jednom kad ode nazad za Brisel, više neće biti ni Dunje ni sećanja na njen osmeh, kosu na ovaj miris koji se upio u zidove, u prekrivače; miris koji ga je gušio. Prišao je prozoru i širom ga otvorio, tako pustivši svež i hladan vazduh unutra sve u nadi da će neutralisati aromu i podesetnik na proteklu noć. Vratio se do kreveta i poraženo seo, ljutnja je jenjavala ustupajući mesto žalosti. Slab trag svetlosti obasjao je mali srebrni komad nedaleko od mesta gde je sedeo. Pružio je ruku i uzeo malo slovo. Licem mu se razlio ciničan osmeh, ipak mu je ostavila uspomenu za dugo sećanje kao da je tupa bol bila malo. Ipak, je ostao trag da je bila stvarna, strast je bila stvarna… oni su postojali. Nekom drugom mirisaće po sreći, obasjavaće tuđe dane, ali zauvek će biti njegova. Njegovom srcu to je jasno kao dan, šteta što je razum morao da poštuje njenu odluku o rastanku. Postupci i reči nisu joj se slagali već odudarali jedno od drugog, ali on neće kopati dalje od onoga što zna. Voli Nikolu jače, potrebnije i upravo tu njihova se priča završava. Možda nekada stranice njihove priče dobiju drugačiji epilog, jer ovaj sad nije pravi.