Dunja na ormaru 🔚

~ Daljina ~

Otišao je. Nije stigla ni da ga zagrli ni da ga poljubi. Poraženo je stajala na ulazu zgrade aerodroma, oborene glave sa suzama u očima. Njegov odlazak nije mogla ni da zamisli, njeno srce to nije moglo da shvati, da on neće biti tu da ga dodirne; oseti.

 Upitala je stariju gospođu koliko ima sati, a kada joj je rekla da je jedanaest odavno prošlo, oči su joj se napunile suzama.Koliko god nespremna bila nije želela da ode bez pozdrava, bez da joj uputi onaj osmeh od koga se raspršivala poput zrna peska na vetru, a onda se ponovo sastavljala hrleći njegovim rukama.

Kada se Anka, predhodnog dana probudila iz anestezije sve je delovalo u redu, a onda je odjednom  doživela još jedan napad zbog koga su svi ponovo bili na ivici ludila od brige. Nije obraćala pažnju na telefon ni na to što nije došao kako je obećao, mislila je samo na osobu koja se iz vrata sterilne sale, borila za goli život. Život koji je nije štedeo, uzeo joj više nego što joj je dao, ali kakav da je njen je i dragocen. Imala je Anka mnogo razloga da se bori i preživi, jedan od njih čekao je u sivom hodniku da mu jave dobre vesti. Zbog Dunje živeće još koji dan, pre nego ode Bogu na istinu.

Jelena je molila da ode do kuće i malo odspava, ali nije htela ni da čuje, noć je provela pored kreveta svoje bake nakon što su je dovezli sa ponovljene operacije. Trzala sa na svaki šum koji je Anka u toku noći napravila, kočila se na stolici, ali nije htela kući. Jutro nije donelo nikakve promene, sve je bilo isto. Ustala je sa stolice, protegla zgrčene mišiće, nežno, kao da je od papira poljubila je u obraz i izašla iz sobe. Uputila se ka toaletu da se malo dovede u red i pozove Dimitrija, nijednom je nije pozvao niti poslao poruku što nije ličilo na njega. Po ulasku u kabinu wc - a odmah je iz tašne izvukla telefon i shvatila da se ugasio, nije ni čudo što nije mogao da je dobije. Od brige nije ni bila svesna da joj je baterija bila gotova još kad joj je majka javila šta se dogodilo. Dok se ona borila sa činjenicom da neće udisati vazduh istog grada sa njim, plakala i upijala miris ljubavi sa njegovih grud; lekari su se borili za još jednu priliku, jedan otkucaj srca više.

Na brzinu se umila i koliko toliko dovela u red, ispravila žutu haljinu u kojoj je bila, sada gotovo dva dana pa se vratila ka sobi. Možda je neko došao čiji bi mobilni mogla da upotrebi i pozove Dimitrija. Posle svega shvatila je jednu bitnu stvar. Vreme koje nam je dato da slobodno šetamo ovom zemljom suviše je kratko da bi ga trošili na nebitne stvari, trivijalne sitnice bez kojih se itekako može; osobe koje ne zavređuju ni sekund pažnje… Treba ga iskoristiti do poslednjeg daha, koji se prikrade neosetno, uvuče se tiho, na prstima i sat je otkucao ponoć… novi dan svitaće nekom drugom. Zato će biti pametnija i svakog dana obasipaće svoje voljene pažnjom, a Dimin odlazak neće shvatati tako tragično, već kao test ljubavi koji će položiti ma koliko težak bio. On je vredan njene borbe i odricanja, bila je sigurna u to kao što je znala slova svog imena. Sa osmehom rešenosti na licu, pogladila je narukvicu i vođena mišlju „sve će biti u redu”, grabila je u novi dan.

Na hodniku nije bilo nikoga, ali  zato u sobi iz bolničkog kreveta posmatrale su je plave oči, oivičene borama i starački zamućene, ali najmilije i najlepše; mudre i tople.

- Bakice, budna si - gotovo je povikala od radosti. Brzo je prišla krevetu i zagrlila je. - Jesi li dobro? Da pozovem doktora?

- Dobro sam, jeseni moja. Nemoj da zoveš nikoga. Dosta su čeprkali po meni, da te prvo malo vidim, a onda ih zovi vrag ih odneo. Ne brini mila, - pomazila je po obrazu, - neću ja još kod Gospoda, imam još ponešto da obavim pre nego me pozove sebi… mojoj devojčici i mom Miodragu - malena suza spustila se niz njen obraz.

- Ne plači, bako. Jaka si ti, nikome te nedam - i njene suze su se pojavile. - Nemoj, evo i ja sam se rasplakala. 

Anka je na njene suze bila slaba, pa se njenim licem razlio setan osmeh.