MOJ GRUBI RUS

9.POGLAVLJE

Odjednom osetim kako me privlači u snažan zagrljaj. Gladi mi kosu i miriše mi vrat. 'Idiote jedan',govori i poljubi me u vrat.

'Puslice...',smiruje me i izludjuje u isto vreme. Uhvatim je za kukove i prebacim na svoje krilo. Približim je sebi i krenem da joj ljubim vrat. Tako dobro miriše.

U trenutku osetim kako stavlja svoje ruke na moja prsa i blago me gurka. A kada se malo odvojim od nje čujem da joj zvoni telefon. Iziritira me ta osoba. Ko god da je. Neće me zaustaviti u onome što sam naumio.

Tamara pov.

Pokušam da se odmaknem od Davida,on se malo odmakne i pusti me da se javim. Vidim mu u očima da se naljutio,a kada se javim na licu mu se u trenutku stvori zli osmeh. Ne razumem,šta li sada smera?

'Da?',javim se.

'Tamara! Pa ja uporno čekam tebe da se javiš i uinatila sam se i čekam i čekam i ti nećeš,pa nećeš da se javiš! Znaš li koliko sam se zabrinula mangulo jedna! Stvarno ću se naljutiti da znaš!',čujem Ninu kako zvoca sa druge strane i u tom trenutku osetim kako me nešto draži na vratu. Znači zato se smejao. Ne sad,zašto sada kada je Nina ljuta. Trebam se praviti ozbiljna i izviniti se,iako ona zna da ja ne mogu biti ozbiljna ali zna da se trudim makar...

'Da..p..aa..iz-izvini', gledam Davida,bolje reći ubijam ga pogledom. 

'Tamara šta ti je? Nešto mi se čudno čuješ?'

'Ma nije mi niš-šta',u tom trenutku me David ugrize i ja zajecam,pa ga lupim u rame,a on odmakne glavu i pogleda me sa zlim osmehom.

'Tamara jesi okej?'

'Jesam,ajde čujemo se posle. Zovem te, izvini Ninček',završim i pogledam Davida.

David pov.

'Pa ja ne mogu da verujem koji si ti debil!', gledam moju puslicu kako se nervira i dobijam šećerni udar.

A onda primetim svoje remek-delo. Zadivoljan sam kako je ispalo. Pogleda me,a kada vidi da gledam u njen vrat, shvati o čemu razmišljam.

Sidje s mog krila,sedne na suvozačevo mesto i zagleda se u ogledalo. I kada vidi vrat,okrene se ka meni i spreman sam za paljbu koja kreće...sad.

'Au rodjače ti nisi u vinklu svega mi', kaže gledajući idalje u ogledalo u autu.

'Šta je vinkl?', zašto ova moja žena stalno koristi neke čudne izraze.

'Ajde više šta se praviš lud! Nauči srpski pa mi se javi! Kažem da nisi normalan,šta uradi ovo ludače!'

'Prvo što imam da ti kažem jeste da mi se nesvidja promena položaja. Lud jesam,zato ti se i svidjam. A što se tiče srpskog,pa nauči me,zar ti nisi učiteljica', kažem joj i namignem,a ona rastvori usta i gleda u mene.

'Mislim nemam ništa protiv da me naučiš. Svašta nešto...'

'Davide,dosta! Stvarno nisi normalan znaš li koliko mi je bilo neprijatno!'

'I treba da ti bude. Ja sam tu,šta se javljaš koji moj na taj telefon?!'

'A bitno da znaš da psuješ na srpskom,to je,jelte,najbitnije! Sram te bilo!'

'Uf,uf reče Tamara', pogleda me onim njenim pogledom i samo zanjiše glavom.

'Hajde vozi me kući',kaže i pogleda kroz prozor.

'Naravno da nas vozim kući puslice',kada to kažem,ona odjednom okrene glavu i pogleda me.

'Ne,ne. Vozi me mojoj kući. Sutra je nedelja,moram na posao', kaže i pogleda me.

'Ne razumem čemu toliko čudjenje. Moja kuća je tvoja kuća. Želim da živimo zajedno i koliko sutra će tvoje stvari biti prebačene. Tako da idemo našoj kući!', uzviknem i upalim motor.

Pustim nam radio i na njemu zasvira lagana ruska muzika.

Nakon nekoliko pesama čujem Tamaru kako pevuši pesmu. Ne mogu da verujem. Slušam njen ruski i prosto ga obožavam. Koliko joj je samo sladak taj urodjeni grubi naglasak koji pokušava da ublaži da bi dobro izgovorila naše reči. Ali nezaostavljiva je činjenica da ona predivno peva. Očarava me.Osećam se kao kakav tinejdžer dok isčekujem svaku sledeću njenu reč.

A kada kaže pogrešno reč "детства", krenem da se smejem. Nisam mogao da izdržim,a toliko sam želeo da je slušam još...

'Hej! Nemoj da mi se smeješ! Muškaja sukaja...',kaže sebi u bradu i ućuti.

'A nee... Pevaj!', pogleda me i namršti se.

'Neću! Smejaćeš mi se!'

'Neću,puslice moja. Smejao sam se tvom naglasku i tome kako se trudiš da izgoviriš naše reči ublaženo,a to ti baš i ne ide. Ali tako slatko zvučiš da nisam mogao da se suzdržim. Pevaj mi,molim te', kada čuje da je molim i da sam ozbiljan,podigne svoj mili pogled i trepćući se osmehne nevinim osmehom.

'Слава Богу, ты дал мне эту женщину' ('Bože,hvala ti što si mi podario ovu ženu'), kažem i stvarno to i pomislim.

'Šta si to sada rekao? Razumela sam Bože i ženica? O meni nešto?',nasmejem joj se, pomazim joj obraz i odgovorim joj:

'Zahvailo sam se Bogu što mi te je podario', pogledala me je pogledom punim ljubavi i samo se nasmešila,te pognula glavu.

'Pevaj mi...',rekao sam gledajući u auto-put.

Lagano mi je zapevala strofe pesme,a zatim i refren. Njen glas milovao je moje uši. Opuštao me je.

Stavio sam svoju ruku na njeno koleno,a zatim sam osetio njenu toplu ruku na svojoj i baš kada sam mislio da će je pomeriti,ona ju je samo još čvršće vezala uza se.

Čime sam ja ovo zaslužio?

Stigli smo ispred kuće i...

...

Drage moje,evo ga novo poglavlje. Mišljenja vaša me zanimaju?! Šta mislite šta će biti u sledećem poglavlju? Hm,hm možda svašta nešto. Ko će to znati? Izvinjavam se što je poglavlje izašlo ovako kasno.
Ljubim vas,do sledećeg poglavlja! ❤️