MOJ GRUBI RUS

6.POGLAVLJE

Idalje pod utiskom, pokušavam da se saberem i konačno sredim. Ma,o čemu ja pričam? Kako da se sredim kada ne posedujem ni jednu haljinu ili kakve pantalone i bluzu... Niti bilo kakvu šminku.

Kako da izgledam dosledno njemu? Ja to ne mogu. On je isuviše...savršen. Ah,dodjavola Tamara isprozivao te je bukvalno pre pet minuta i ti ga sada idealizuješ,pa bravo.
Ali realno je da ja to ne mogu. Ii evo ga. Moja,prava strana. Koliko vam je samopouzdanje od Tamara do 10. Namrštim se sama sebi i sednem na krevet.

Gledam u popucalo ogledalo ispred sebe. Zar ono nije bilo bez pukotina? Zar nije bilo novo i svetlucavo? Zar nije odavalo neku snagu i lepotu?
Sad ima pukotinu po sredi. Možda je uvek i imalo? Možda je to samo skrivalo od drugih ljudi kako ga ne bi bacili ili slomili još više? Sada izgleda baš kao i ja... Puno mana... Neko bi rekao da nesavršenosti čine savršenost. Ali ja to ne vidim tako.

'Prijatelju nisi jedini... Evo imaš i mene. Isti smo...',rekla sam gledajući u ogledalo.

U tom trenutku ogledalo je izgledalo kao i prvi put. A ja sam pogledala u nebo i videla kako sunce zalazi za oblake. Ipak je to bilo samo sunce i njegov odsjaj. Ili sam ja samo halucinirala...

'Ipak sam sama...',rekla sam na glas i stavila ruke na glavu prekrivši uši i stisla ih. Oduvek je bilo ovako... Od kada sam izgubila celu porodicu u jednom danu pa sve do danas. Sama sam. Bila i ostala. Jebem ti pišljivi život kada nemaš s kim da ga podeliš...

David je u tom trenutku ušao u sobu naglo i uzviknuo: 'Idemo!' , odmah sam se ispravila i pogledala ga, videla sam da je dosta smireniji nego što je bio.

'Nisam se sredila... Nisam imala s čim,sad ti to kažem jer vidim da si se primirio',rekla sam ravnodušnim tonom. Nemam više snage stvarno...

'Šta ti je?', rekao je i pogledao me ispitivački i prepoznala sam onaj pogled koji govori "šta ti je sad...",taj grubi pogled koji su mi upućivali svi oni odvratni ljudi na sahrani moje porodice koji su samo hteli da uzmu što više mogu.

Rekla sam da ne mogu? Odjednom se pojavio mlaz emocija koje su morale izaći na videlo. Ono što me je otac oduvek učio je "Ne daj na sebe!". Oduvek sam bila niskog samopouzdanja ali neću dati da se tako ophodi prema meni više. Ne samo on,već svi. Dojadilo mi je da me ljudi podcenjuju.

'Nemoj se praviti kao da ti je stalo jer znam da nije! Zašto ste svi tako eksplozivni? Zašto tako brzo menjate raspoloženje? Zašto su ljudi danas tako bezobzirni i surovi!Zašto niko nema empatiju za druge? Zašto su svi puni mržnje i besa! Ja sam živo biće i ne dam ti da se tako ophodiš prema meni! Ne dam,razumeš li ti to!',drala sam se iz sve snage.

'Ne dam! Ne dam! Ne dam!',jecala sam iz sveg glasa i hvatala ga za kravatu i gušu. Pribila sam ga uz zid i drala se još jače:

'Dosta mi vas je bre! Ko ste svi vi da podcenjujete bilo koga?! Šta si sad ti neki imućni Rus koji se razbesneo i sad ćeš ti da se kališ na mene?! Ko si ti da ocenjuješ ko je dostojan koga? Ko je lep? Ko izgleda dobro,a ko ne?! Ko je vredan a ko nije? Nije sve u izgledu dragi moj,nešto je i u mozgu koji ti očito nemaš!',drala sam se. A on me je gledao sa iznenadjenjem u očima.

'Ne interesuje me ko si ti. Ne interesuje me koliko para imaš. Ne mogu poreći da si mi se svideo,ali to je bila samo fizička privlačnost. Želela sam da vidim kakav si ti čovek.
A sada po onome što si mi pokazao ne vidim da si ništa sem do jedne obične nule!', završila sam,a zatim ga odgurnula.

A u sledećem trenutku...

...

Šta će se desiti? Šta mislite? Komentarišite mišljenja da čujem, puno mi znače. Do sledećeg poglavlja! ❤️