Suđen

2.

Sedela sam na krevetu dnevne sobe i listala neki modni časopis kada sam gledala svoju sliku. Bože kako dobro izgledam.

- Savršeno. - nasmejala sam se.

- Diviš se sama sebi? - čula sam nepoznati glas i cimnula se, a zatim polako okrenula.

Te prodono plave oči su me gledale kao da me proučava. Oštre crte su krasile njegovo lice, a na sebi je imao sivu trenerku i belu majicu. Pogledala sam na dole i videla pamuči roze šorc i roze majicu na bretele.

- Znam da sam lepa, ali ko si ti? - ispalila sam i to kao da ga je trgnulo iz razmišljanja.

- Srđan. - pružio mi je ruku i ja sam uzvratila. Imao je snažan stisak, baš onako kako je trebao. Oduvek sam volela snažne momke. I zašto sad razmišljam o tome?

- Tamara, drago mi je. - uputila sam mu osmeh, ali nije uzvratio. Zašto je ovako ozbiljan? - Šta tražiš u mojoj kući?

Taman je krenuo da odgovori kada se Damnjan stvorio tu ni od kuda.

- Kasniš. - prišao nam je. - Vidim upoznao si moju sestru. Tamara, ovo je Srđan, radiće sa nama.

- Šta će raditi sa nama? - zbunjena sam.

- U firmi.

- Ali ja ne želim da radim tamo. - zašto ne shvate to već jednom.

- Tvoj otac je bio jasan po pitanju toga. I evo ga. - tata je ušao u dnevnu sobu.

- Tata. - prišla sam i zagrlila ga. - Kako si?

- Dobro sam. - poljubio me je u obraz. - O čemu ste pričali?

- O firmi. Tata ja ne želim da radim tamo. - snuždila sam se.

- Dođi da sednemo. - krenuli smo ka krevetu. - Ostavite nas. - rekao je Srđanu i Damnjanu.

- Šta nije u redu? – pitao me je kada smo ostali sami.

- Ja nemam znanje potrebno za taj posao. Uvek sam se bavila negom, haljinama, slikala se, i sada odjednom treba da pređem na čelo kompanije o kojoj nemam pojma.

- Srđan će ti pomoći.

- Ali tata... – pogledala sam ga molećivo. Želim da odem u Pariz i živim tamo!

- Tata ništa. Ti si mi jedina ćerka i ako kažem da ćeš da radiš tamo, radićeš. – ma da li je on to ljut na mene? On se nikad ne ljuti na mene.

- Damnjan ima više prava od mene. Nije pravedno prema njemu.

- Veruj mi da se Damnjan ne buni, naprotiv, jako želi da provodite vreme zajedno. Učini mi to mila. – i onda njegov pogled. Pogled na koji niko ne ostaje imun. Pogled koji sam nasledila na njega kada želim nekome da se „uvučem" i nateram da popusti.

- Uh, dobro.

- Jako mi je drago zbog toga. – zagrlio me je. – Momci pristala je! – uzviknula je i Srđan i Damnjan su ušli unutra.

- Šta?! Sve vreme ste bilo ispred? – ne mogu da verujem.

- Dap, jel sam ti rekao da je tatina princezica. – Damnjan se obratio Srđanu. Ošinula sam ga pogledom.

- Nisam. – kao sam se ljutnula.

- Jesi. Priznaj već jednom. – nakezio se. – Mi idemo do grada, želiš li sa nama?

- Propustiću. Treba da se čujem sa Stefanom. – i Leonom, još uvek mu nisam javila da sam ostavila sve i otišla.

- Ne mogu da verujem da se još uvek družiš sa tim namazankom. – Damnjan ga nikad nije voleo.

- Taj namazanko je moj menadžer. – rekla sam i izašla.

Ostatak dana sam provela ležeći u krevetu. Davno sam izgubila prijatelje koje sam imala ovde. Kada sam otišla pre sedam godina, ljudi su mislili da ću se vratiti podvijenog repa. I dan po dan, izgubila sam sve prijatelje koje sam nekada imala ovde.
Uzela sam telefon i nazvala Leona, ostalo mi je još da okončam vezu sa njim.

- Konačno! - rekao je čim se javio.

- Ćao i tebi. - pogledala sam ga.

- Tužna si. - zaključio je bez da sam išta rekla. Koliko god me ponekad nervirao i koliko god sam nekada bila kučka prema njemu, činjenica je da me je vrlo dobro znao.

- Desile su se neke stvari u ovih par dana od kako smo u svađi. - slegnula sam ramenima.

- Misliš od kad si se naljutila zbog gluposti.

- Tako nekako.

- Hoćeš da se nađemo sutra i popričamo? - pitao me je i uputio svoj najlepši osmeh.

- Ne, zato te i zovem. - udahnula sam. Idemo. - Ja sam u Beogradu.

- Kako? Šta ćeš tamo? Kad si došla? Zašto ja to tek saznajem? - bio je prvo u šoku. Pa je posle postao ljut? Nisam sigurna. On nikada nije ljut na mene.

- Zvao me je Damnjan i rekao mi je da tata nije dobro. Morala sam da se vratim. Sve je ispalo neplanirano.

- Koliko dugo ostaješ? Kad se vraćaš?

- Bojim se da se neću vratiti. Ostajem ovde.

- Ne mogu da verujem. Naljutiš se na mene jer sam ti rekao da ne želim da živimo u Parizu, i zato što nisam hteo da odem sa tobom na Maldive i onda pobegneš u Beograd i odbaciš sve. Šta ćeš sa karijerom? - definitivno je ljut.

- Nisam želela da bude ovako, ali otac mi je na prvom mestu. Porodica mi je na prvom mestu.

- Ali ja sam tvoja porodica!

- Moja porodica je ovde. - Sve bih uradila da tata bude srećan.

- Molim?! - bio je besan. Kako ne razume. - A šta ćeš sa poslom?

- Stefan mi sređuje konferenciju. Povlačim se.

- Zašto ja ovo poslednji saznajem?

- Znao si i sam da bih za maksimum dve godine odustala od svega i povukla se. Tatina bolest je samo to ubrzala. Uostalom, ostavio mi je polovinu firme.

- I šta sad? Odustaćeš od svega, svojih snova, zbog neke male firme? - koji je njemu đavo?

- Ta mala firma te čuva od ološa! - ja ne mogu ovo. - Ne želim da se svađamo. - spustila sam loptu. - Želim da rešimo ovo.

- Da rešimo šta? Moji roditelji su mi obezbedili sve što imam. Moja majka je bila manekenka, baba glumica, sestra je takođe glumica, zar stvarno misliš da bih ostao sa nekim ko će svoj život provesti zatrpan u papirima? Koji će od jutra do mraka biti zatvoren u četiri zida? - mislim da mi nikad niko ništa gore od ovoga nije rekao.

- Nije tako... - pokušala sam da objasnim.

- Za mene jeste tako. Izvini, ali ja sebe ne vidim tako. Ovo je kraj.

- Leone...

- Nema više Leona. Ne želim više da trpim tvoje ludosti i ispade. Tvoje bahato ponašanje. Gotovo je. Sve najlepše. - rekao mi je i prekinuo vezu.

U tom trenutku kao da se nešto slomilo u meni. Nikada nisam verovala da bi mi on sve ovo rekao. Dobro sam znala ko je on i ko su njegovi roditelji. Postojalo je trenutaka kada je razmišljao kao malo dete, ali postojalo je i trenutaka kada je bio osoba za sve. Dobar prijatelj, još bolji dečko. Brižan na svim poljima. Nikada me nije zapostavljao i trpeo je sve gluposti koje sam mu priređivala, uprkos činjenici da me njegova majka nije volela.
Očekivala sam i svađu i sve, ali nikada nisam očekivala da će me on ostaviti, a još manje da će mi reći sve ono.
Ne znam u kom trenutku sam ga zavolela, ali ovo je bilo previše za mene.

Već sat vremena sedim u mraku svoje sobe i po prvi put proklinjem sebe.
Čula sam vrata kako se tiho zatvaraju i malo kasnije, muške ruke me privlače u zagrljaj. Bilo su to ruke mog spasa.

- Biće sve okej. - čula sam Damnjanov glas.

- Ostavio me je. - tiho sam rekla i zagrlila ga. Tek tada sam bila svesna težine tih reči.