Suđen

11.

Stojim pored Damnjana dok nam ljudi izjavljuju saučešće. Sa moje desne strane je Srđan koji mi je u ovim danima najveća podrška. Ni na trenutak nije dozvolio da ostanem sama.

Pažnju mi privlači žena u crnom, koja je svoju kosu prekrila crnom maramom. Prepoznala sam istu onu ženu koju sam onog dana uočila u bolnici.

- Primite moje saučešće. – pružila mi je ruku.

- Hvala. – pogledi su nam se susreli i na trenutak je moje srce krenulo ubrzano da kuca. Mahinalno sam uhvatila Srđana za ruku i stegla ga. Imala sam osećaj da je znam odnekud, a to sigurno nije bila bolnica.

- Je l' sve u redu? – Srđan je prošaputao kada je otišla.

- Saznaj mi ko je ova žena.

- Znam ko je. – na te reči sam se okrenula ka njemu i pogledala ga. – Pričaćemo kasnije o tome.

Naredne dane sam provela u kući sa svojom porodicom. Koliko god me je zanimalo ko je ona žena nisam želela da Milenu ostavim samu. Bile smo potrebne jedna drugoj. Novinari me s druge strane nisu ostavljali na miru.

Bilo je svakakvih naslova u novinama. Bilo je onih priča koje su veličale mog oca, a bilo je i onih koje su govorile da se ubio. Bilo je svega. Bilo je priča i o meni, ali ona koja mi je privukla najviše pažnje bila je ta da smo Srđan i ja u vezi. Nisam mogla da verujem da je neko iskoristio ovakvu situaciju da napiše bilo šta ovakvo. Ali ni na to se nisam obazirala. Bilo mi je bitno da Milena bude dobro.

- Halo? – Srđan je rekao kad se javio. Prošlo je dva dana kako smo se poslednji put videli.

- Ćao. – nesigurno sam rekla.

- Je l' sve u redu? Dobro si?

- Da jesam. Htela bih da se vidimo.

- Dolazim.

- Nije hitno.

- Tamara, rekao sam da ću doći. – rekao je i prekinuo vezu.

Tek sada sam primetila da na sebi imam veliku crnu majicu. Mislim da je Damnjanova i crne trenerke. Kosa mi je bila vezana u neurednu punđu, ali jednostavno nisam imala volje da se sređujem.

- Nikad nisam verovao da ću te zateći u kućnom izdanju. – rekao je Srđan kada me je ugledao, a zatim je prišao i zagrlio me. – Jesi li dobro?

- Prihvatiću ovo kao kompliment. Da, bolje mi je.

- Delovala si čudno preko telefona.

- Želim da rešim sve ovo.

- Otkud ti? – čula sam Damnjana iza sebe.

- Ja sam ga pozvala. Zamolila sam ga nešto i došao je da mi pomogne.

- U poslednje vreme ste nerazdvojni. Biću u svojoj sobi. – prošao je pored nas.

- Ne budi ljubomoran! – Srđan mu je doviknuo. Na ovo je Damnjan pokazao srednji prst. Morala sam da se nasmejem. – O čemu si želela da razgovaramo?

- Idemo u moju sobu.

- Jesi li sigurna? – na trenutak se zbunio.

- Da. Ne želim da nas prekidaju.

SRĐAN

Svaki put kada pomislim na nju setim se trenutka kada je uplakana došla na moja vrata i zaboli me svaki put. Cele noći je ležala na mojim grudima i plakala. Nenad je bio dobar čovek, a ona je izrasla u još bolju ženu. Ne znam kada sam se zaljubio, ali ako izuzmemo situaciju u kojoj se sada nalazi, bio sam presrećan jer je došla kod mene.

- Želiš li nešto da popiješ? – pitala je kada sam seo na krevet. Iskreno, nisam imao pojma zašto me zove, ali mi je bilo drago.

- Ne, hvala.

- Rekao si mi da si saznao ko je ona žena. – znači to je u pitanju. Bilo je pitanje vremena kada će ponovo pokrenuti tu temu. Nisam mogao da joj kažem ko je ona zapravo.

- Aha, to. Čekaj da proverim ime. – izvadio sam telefon i pogledao mejl. – Da li ti Tatjana Simić zvuči poznato?

- Mislim da ne. – to je dobro. Za početak. – Nije mi jasno kakve veze ona ima sa mojim ocem. Milena kaže da je rođaka, ali mi nemamo rođake koji se prezivaju tako. Ne, a da ja znam. – sela je pored mene. – Imaš li neku njenu sliku?

- Imam samo onu koju mi je agent poslao. – pokazao sam joj sliku. Možda je ne prepozna.

Gledao sam kako joj lice menja boju, ali ništa nije rekla. Onda je ustala i krenula ka fioci. Pratio sam svaki njen korak. Izvadila je neku sliku i vratila se do mene.

- Nemoguće... – tiho je rekla.

- Tamara jesi li dobro?

- Ne mogu da verujem. – gledala je časkom u sliku na ekranu, pa onda u sliku koju je držala u rukama. Provalila je. – Pogledaj i reci mi da li ove dve žene liče. – pokazala mi je sliku. Tatjana se nije ništa promenila.

- Ko je ovo? – pravio sam se lud. Ubila bi me kada bi saznala da znam ko je ona.

- To je moja majka. – tiho je rekla. U pogledu sam joj video da se suzdržava da ne zaplače.

Istog onog dana kada mi je rekla da je njen otac imao posetu, saznao sam ko je ona. Hteo sam da joj kažem, ali okolnost mi nije dozvoljavala. Onda sam jednostavno odustao. Nadao sam se da će magično zaboraviti mada sam dobro znao da ona ne zaboravlja. Nadao sam se i da je neće prepoznati, ali shvatila je.