Suđen

22.

Kada sam stigla u stan, već je bilo veče. Kako nisam zatekla Srđana pokraj televizora, pretpostavila sam da je ležao u sobi.

- Hajde sutra da pobegnemo. - rekla sam otvorivši vrata sobe.
Okrenuo se ka meni i pokazao mi prstom da ćutim, pričao je sa nekim na telefon.

Kosa mu je bila vlažna, a oko sebe je imao obmotan peškir. Kupao se.
Gledala sam u to razvijeno telo i počela da se svlačim.
Kada sam ostala u brusu i gaćicama krenula sam ka njemu.

- Dobro. Da. - rekao je ne sklanjajući pogled sa mene.
Prišla sam mu, uhvatila ga za peškir i pustila da padne. Blago sam gurnula Srđan ka krevetu i on je seo. Pogledao me je zbunjeno, ali ništa nije rekao.

- Aha. Važi. - rekao je osobi sa kojom je pričao.

- Ko je? – oblikovala sam reč ustima, na šta je on samo prevrnuo oči. Čučnula sam ispred njega i uhvatila ga za polu podignuti penis.

- Dobro. Ne brini rešiću to. – rekao je ne sklanjajući pogled sa mene.

Obrađivala sam ga jednom rukom, ne sklanjajući pogled sa njegovih očiju.

- Šta to radiš? – oblikovao je ustima na šta sam se samo namsejala..

Slobodnu ruku sam iskoristila da otkopčam sebi brus i skinem ga. Prošla sam levom rukom po desnoj strani svog vrata, spuštajući je ka svojoj levoj sisi. Desnom rukom sam ga obrađivala, dok sam levom rukom masirala svoju sisu. Gledala sam kako mu se pogled menja. Kako se bori sa željom da uzdahne.

- Slušam te. – rekao je. Nije slušao. Izgubio se još pre dva minutu. Primetila sam to još malopre.

Sagnula sam se i prošla jezikom celom njegovom dužinom. A zatim snažno zasisala.

- Srđane, zvaću te kasnije, moram da idem sad. – rekao je i prekinuo. – Koji davež.

Uhvatio me je za kosu i povukao u nazad, dok ja sam nastavila da mu pušim. Izvadila sam ga iz usta i on je to iskoristio kao trenutak da ustane. Kada sam ga ponovo stavila krenuo je da me jebe u usta.

- Šta ovo bi? – pitao me je pola sata kasnije. Ležala sam na njegovim grudima i gledala u plafon.

- Osećam da sam te zapostavila, želim da nadoknadim to. – uspravila sam se i pogledala ga. – Hajde da pobegnemo negde za vikend.

- Otkud sad to? – pomazio me je po kosi. – Zar nisi rekla da želiš da sačekaš da se sve sredi.

- Ne mogu više da čekam. Od kada smo zajedno, nismo proveli dan zajedno, a da nas neko ne prekine. Zato hajde da pobegnemo na dva dana. Isključimo telefone za sve. Samo ti i ja.

- Šta ćeš sa braćom?

- Biće kod Damnjana i Milene.

- Šta se desilo danas?

- Tatjana je došla, pobrala svu ušteđevinu i otišla. Švorc su.

- Koja veštica.

- Ne razumem takvu majku. Mene je ostavila, njima uzima sve. Ja bih za svoje dete uradila sve. Ne bih mogla ovako.

- To je zato što si ti dobra osoba. Dođi. – privukao me je u zagrljaj.

Ležala sam tako još neko vreme i zaspala. Ujutru kada sam se probudila njega nije bilo. Verovatno je otišao na posao. Ja danas odmaram. Iskoristiću dan da popričam sa svojom mamicom.

Spremila sam se na brzinu, videla momke i otišla kod nje.

- Tamara, žurim. – rekla je kada me je ugledala na vratima.

- Biću brza. – rekla sam i prošla pored nje kako bih ušla. – Želim da prestaneš da viđeš momke. Pričala sam sa njima i oni su se složili sa tim.

- Ja sam im majka.

- Majka koja uzima njihov novac? Baš lepo.

- U obavezi su da mi daju!

- Nisu. Ti si u obavezi da budeš majka! Šteta što to nisi. Od samog početka, zanima te samo novac. A oni su štedeli. To im je bio novac za školarinu. A i kako bi ti to mogla da znaš. Ti si nikakva majka. – pljas. Dobila sam šamar.

- Ja sam ti majka!

- Moja majka je mrtva. – pogledala sam je hladno. – A upravo si ubila sebe. Mrtva si za mene i kao majka i kao ličnost.

- Ne možeš to da mi uradiš.

- Samo me gledaj.

- To su moja deca!

- Tvoja deca imaju dovoljan broj godina da se staraju o sebi. Odavno si ih to naučila.

- Želim nešto za uzvrat. Ako mi daš to, otići ću iz vaših života.

- Koliko? – zašto sam sigurna da traži novac.

- Šta?

- Koliko tražiš?

- Zašto misliš da želim novac?

- Mislim da počinjem da te upoznajem. Reci sumu.

I tek tako dogovor je pao. Nisam mogla da verujem da je pristala na ovo. Zahvalna sam Bogu jer nije dozvolio da ona bude deo mog života. Ali i ovo poglavlje mog života je zatvoreno.

- Rešeno je. – rekla sam čim sam ugledala momke. – Neće vas više uznemiravati.

- Pristala je na novac? – Daniel me je pogledao sa gađenjem.

- Da. Nazvala sam Srđana na putu ka vama, spremiće ugovor za svaki slučaj. Pričala sam i sa momcima koji čuvaju zgradu, a i vas, da je ne puštaju. Ako nastavi da uznemirava, tražićemo zabranu prilaska, a u najgorem slučaju idemo na sud.

- Vidim o svemu si razmišljala. Jedva si čekala, zar ne? – Daniel je rekao.

- Dani, znaš da nije tako. Sve bih dala da je drugačije.

Krenuo je da izađe i kad je stigao do vrata, vratio se i pogledao me.

- Znam, izvini. Samo ne mogu da verujem da je u stanju tako nešto da uradi.

- Znam. Žao mi je. – ustala sam sa kreveta i zagrlila ga.

- A ja? – Todor je skočio na mene.

- Polako. – rekla sam i zagrlila i njega. – I draga braćo, jeste li spremni da provedete veče sa sestrom dok jedete picu i gledate filmove?

- Samo ako ćeš da budeš dobra.

- Ja sam uvek dobra. – namignula sam mu i izvadila telefon da bih naručila picu.

Odjednom sam osetila olakšanje. Sve je bilo onako kako sam želela. Bila sam srećna. Imala sam tri divna brata i ženu koja me je volela kao da mi je majka. Dečko kog volim je bio tu. Falio je samo on. Moj otac. Nadam se da je ponosan na mene.