Suđen

10.

Davno sam prestala da brojim dane. Postali su mi jednolični i monotoni. Sve mi se svodilo na posao i na kuću. Vreme koje bih provodila sa ocem bilo je prekratko jer nije smeo da se zamara, a i nisam mogla da ga gledam onako.
Kada god bih ga videla želela bih da sam ja na njegovom mestu. Da sva patnja i bol pređu na mene, a da on bude dobro.

Na poslu mi je manje više dobro. Navikla sam se. Uhodala i više ne davim Srđana. Čak ga i ne viđam.
Natalija je tu i koristi svaki slobodan trenutak da me nasmeje svojim doživljajima.
Na kraju sve se svodi na isto.

- Natalija, ja idem. - kraj radnog vremena se završio.

- Vidimo se sutra. - nasmejala mi se.

- Tamara, da li možemo da popričamo? - čula sam duboki muški glas i ukopala se u mestu. Okrenula sam se ka njemu i pogledala ga.

- Molim te da pričamo sutra. Žurim sada.

- To kažeš svaki put.

- Znam, ali stvarno sam u žurbi. Tata me čeka.

- Ali sutra pričamo. - pružio mi je ruku u znak dogovora.

- Pričaćemo sutra. - nasmejala sam se. - Vidimo se Srđane. - Okrenula sam se i otišla.

Od onog dana, sve je stalo. Srđana sam izbegavala maksimalno. Koliko god je on pokušavao da priča sa mnom, toliko ja nisam imala o čemu da pričam sa njim. Svaka tema je bila suvišna.

- Halo Milena. - javila sam se i sela u auto.

- Dođi u bolnicu, tvom ocu je loše.

- Stižem.

Umrla sam u sekundi. Biće ovo pakao za mene.

- Gde je? - pitala sam čim sam ugledala Milenu.

- U operacionoj sali.

- Šta se desilo? - počela sam da plačem.

- Neka žena je došla da ga poseti. Neka vaša rođaka i njemu se slošilo kada ju je video. - sela je pored mene i zagrlila me. Ko je ta žena?

- Gde je Damnjan?

- On i Srđan su na putu ovamo.

Samo da on bude dobro. Bila sam svesna da mu je ostalo malo vremena, ali sam se nadala da će se magično oporaviti. Da će kad ustanem ujutru ponovo biti onaj stari i nasmejani tata. Da će se šaliti sa mnom.
Nisam bila spremna za ovo što mi se dešava.

- Damnjane! - povikala sam i zagrlila ga.

- Hej mala, sve će biti okej. Ja sam tu. - stegla sam ga još jače. Zatim sam prišla i zagrlila Srđana.

- Moramo da je nađemo. - tiho sam rekla.

- Koga? - Srđan je pitao.

- Neka žena je pokušala da mi ubije oca. Moramo da je nađemo.

- Smatraj to sređenim. - poljubio me je u čelo.

Minuti su mi prolazili kao sati, a oni nam ništa nisu javljali. Sve mi je delovalo tako daleko. Doktorke i sestre su prolazile pored nas, ali niko nije imao nikakve vesti.

Damnjan je nervozno šetao po hodniku i samo me još više činio nervoznom.
Milena je sedela pored mene i tiho jecala.
Srđan je otišao kući da pregleda kamere i više se nije javio.
Više nisam mogla da plačem. Nisam imala suza za to. Gledala sam u jednoj tački na zidu i čekala.

U jednom trenutku sam prošla rukama kroz kosu i u trenutku kada sam okrenula glavu, susrela sam se sa ženskom figurom. Visoka brineta je stajala nedaleko od nas i posmatrala nas. Velike crne naočare za sunce  su joj krasile lice, tako da ništa osim kose nisam ni mogla da primetim.
Kada je primetila da je gledam, samo se okrenula i brzim korakom krenula ka izlazu. Krenula sam za njom. Ali kada sam stigla do izlaza nje nije bilo.

Nakon desetak minuta provedenih napolju odlučila sam da se vratim unutra.
Dva minuta kasnije doktor je došao do nas.

- Porodica Nenada Kovačevića? - pitao je.

- Mi smo. - prva sam rekla. - Doktore kako je moj otac?

- Operacija je bila teška. Nadam ste da ste bili svesni situacije u kojoj je nalazio. Žao mi je, ali nije preživeo. Moje saučešće. - okrenuo se i otišao.

Sve se srušilo u meni. Sve je potonulo i na kraju sam izgubila sve. On je bio moj oslonac, moj uzor i moja podrška. Moj otac, moja majka. Moj prijatelj i brat. Imala sam sve u njemu i to je sada nestalo. Odletelo je.
Osećam se praznom. Slomljenom. Potreban mi je zagrljaj. Uteha. Potrebno mi je da još jednom čujem njegov smeh i glas. Da me uteši. Da mi kaže da će sve biti u redu i da je sve ovo samo san.

Ne znam zašto onda stojim pred Srđanovom vratima. Ne znam zašto sam došla ovde. A još manje ne znam kako sam stigla uopšte.
Pozvonila sam na vrata i čekam.
Više me nije briga da li mu je devojka tu. Ne zanima me šta ću zateći. Želim samo da me zagrli. Da ćuti i da me pusti da plačem.

- Tamara? - pogledao me je. - O Bože! - izustio je. - Dođi. - privukao me je u zagrljaj.

- Srđane, njega nema više. Umro je. - kao da sam tek sad bila svesna te situacije. Počela sam da plačem još jače. Počela sam da ga stežem još jače. Samo želim da ovo nestane. Da prođe.