Suđen

25.

Moj život je odjednom dobio smisao. Dobiću dete. Više me nije bilo briga šta se dešava oko mene, jedino šta mi je bilo bitno je da ova malena beba bude dobro. Srđan je presrećan što ćemo postati roditelji i mislim da smišlja način kako da me skloni sa posla i zatvori u stan.

Ovih sat vremena u poslednjih nedelju dana su, čini mi se, jedinih sat vremena da sam ostala sama. Stalno je sa mnom.

Zazvonio mi je telefon i prekinuo moje odsutno gledanje kroz prozor.

- Reci Natalija.

- Zvali su dole sa portirnice, jedna gospođa zahteva da uđe. – šta je sad ovo? Nadam se da nije Tatjana.

- Silazim. – uzela sam telefon i karticu i krenula napolje.

- Nisam znala da moram da zakažem sastanak kako bih videla svog sina! – plava ženica je rekla. Bila mi je okrenuta leđima.

- Kako vam mogu pomoći? – prišla sam im. – Nikola, šta se dešava?

- Gospođa želi gore, nema zakazan sastanak.

- Gospođa je ovde. – okrenula se ka meni. – Želim da vidim Srđana. On radi ovde. – prekrstila je ruke i pogledala me ne tako milo.

- Ne možete ovde ako nemate zakazan sastanak. – protokol ne dozvoljava da bilo ko prolazi ovuda, bez zakazanog sastanka. – Da li vam mogu ja nekako pomoći?

- Želim da vidim sina. Ti mi sigurno ne možeš pomoći. – svekrva kažeš. Baš je onakva kako ju je Srđan opisao.

- Gospođo Dragana, pođite sa mnom. – uputila sam joj svoj najlepši osmeh i ona se opustila. – Srđan je na sastanku, uskoro završava. Ja sam Tamara. – pružila sam joj ruku koju je prihvatila.

- Hvala. Nisam ga videla odavno. Ne posećuje me više kao pre. Zato sam želela da ja njega posetim. Od kad je našao devojku, zaboravio je na svoju majku. – pričala je dok smo išle ka liftu. Ona zna za nas?

- Ne verujem da je zbog nje.

- Pa on kaže da mnogo radi.

- Verujte da je tako. Izvolite ovuda. – pokazala sam joj rukom na svoju kancelariju. – Želite da popijete nešto?

- Može kafa.

- Natalija, donesi dve kafe i neka Srđan dođe kod mene čim završi.

Narednih pola sata sam ćaskala sa svojom budućom svekrvom. Bila je ona jedna prijatna ženica koja je pričala trista na sat, ali sviđalo mi se to kod nje. Uglavnom mi je pričala o Srđanu.

- Natalija mi je rekla da si me tražila, jesi li dobro? Beba je dobro? – Srđan je uleteo. – Majko? – pogledao je u Draganu.

- Trudna si? – pogledala je u mene i nasmejala se. – Čestitam.

- Hvala. – klimnula sam glavom. Ona ne zna da sam ja Srđanova devojka.

- Otkud ti ovde? – Srđan je počeo.

- Zar se tako dočekuje majka? – prišla je i zagrlila ga.

- Nisam te očekivao. – pogledao je u mene i ja sam samo slegnula ramenima. – Vidim upoznala si Tamaru. – pokazao mi je rukom da dođem kod njega.

- Da, ona je jedna divna devojka.

- Majko, upoznaj još jednom moju devojku. – rekao je i obrgrlio me oko struka.

- Devojku? – pogledala je u mene, pa u njega. – Da li to znači? – lice joj je krasio osmeh.

- Da, postaćeš baka. – Srđan je završio. Samo je prišla i zagrlila nas.

- Konačno sam i to dočekala. – onda se udaljila. – Sram te bilo. Nisam te tako vaspitala.

- Šta nije u redu? – pogledala sam zbunjeno u nju.

- Napravio si joj dete. Bolje bi vam bilo da planirate venčanje pre nego što se beba rodi.

- Ne brini mama, venčaćemo se pre bebinog rođenja. – hoćemo? Da li planira da me oženi zbog bebe?

Dragana je ostala još malo. Kritikovala je Srđana, ali sam opet videla koliko ga voli. Zašto Tatjana nije mogla da bude kao ona?

Odlučili smo da večeras kažemo i mojoj porodici. Milena nas je pozvala na večeru i to ćemo iskoristiti kao priliku da im kažemo.

Srđan i ja smo bili kao stvoreni jedno za drugo. Za veoma kratko vreme, postali smo od onih parova koji čitaju misli jedno drugome.

Bio je neko na kog sam u svakom trenutku mogla da se oslonim. Kada bih plakala, on bi me tešio. Kada sam bila tužna, trudio se da me nasmeje. Zajedno je uživao u mom ludilu. Trpeo je moje bubice i čarke i voleo me je.

- Gukni. – Damnjan je rekao nakon večere.

- Ne razumem. – rekla sam.

- Imaš taj pogled kada hoćeš nešto da kažeš, a ne znaš kako.

- Postoji pogled za to? – nasmejala sam se.

- Recimo da da. Previše te dobro znam, da ne bih primećivao neke stvari.

- Srđan i ja želimo da vam kažemo nešto. – uhvatila sam ga za ruku u znak podrške.

- Trudna si, zar ne? – Damnjan je rekao, a ja sam se šokirala. Milena je u jednom trenutku ciknula i krenula ka nama.

- Kako znaš? – pitala sam.

- Blistaš. Ili je to ili ste se verili. A ne vidim prsten, pretpostavio sam.

- Pametnica moja. – rekla sam u trenutku kada me je Milena zagrlila.

- Toliko mi je drago zbog tebe. – pogledala je u Srđana. – Čestitam zete. – onda su usledile čestitke.

Momci su polako prilazili i čestitali nam.

- Čuo sa Srđana i tebe pre neki dan kako pričate. Tako sam saznao za bebu. – Damnjan je prišao i zagrlio me.

- A taman sam pomislila da si vidovit.

- Drago mi je zbog vas. Zaslužuješ da budeš srećna.

- Hvala veliki brate. – rekla sam i zagrlila ga.