Suđen

23.

Ova dva dana provedena van Beograda bila su tako opuštajuća. Srđan mi bukvalno nije dao ništa da radim. On je kuvao, prao sudove, ma nije mi dozvolio da mrdnem. Seks nam je odličan, on je tako brižan i imam osećaj kao da ne bih mogla da provedem život bez njega.

Sve mi je delovalo tako savršeno, osim jedne stvari. Kasni mi. Nikada nismo pričali o deci, i ne znam kako bi reagovao na ovo. Možda on ne želi decu. Možda me ne gleda onako kako ja gledam njega.

- Trebalo bi ovo češće da radimo. – rekao je kada smo ušli u stan.

- Da. Prijalo mi je.

Vikendica u kojoj smo bili pripadala je Nenadovom ocu. Kao mala sam stalno išla. Kada je deka umro od tumora, tata je želeo da je proda, ali mu nisam dozvolila. Zato sam odlučila da je preuredim i napravim svoju oazu mira.

- Idem da se istuširam. – poljubila sam Srđana koji je gledao film.

Nakon dvadeset minuta izašla sam iz kupatila i ugledala namrštenog Srđana. Držao je moj telefon u ruci.

- Šta ti je?

- Ko je Rade? Zvao je tri puta za ovih dvadeset minuta. – jebote Rade. Kako sam na njega mogla da zaboravim.

- Tatjanin otac. – i ako je Tatjana oduvek bila kučka, njen otac, a moj deda se trudio oko mene. Bio je to dekica od sedamdeset i pet godina. Uzela sam telefon iz Srđanove ruke i nazvala ga.

- Halo deko. – rekla sam čim se javio.

- Ćao lepotice moja, zaboravila si ti svog deku.

- Znaš da se ti ne zaboravljaš.

- Zašto ne dođeš i ne posetiš me? – nisam ga videla od tatine sahrane.

- Žao mi je, ali imala sam neke komplikacije ovde. Znaš da bih odavno došla. – uzdahnula sam. – Znaš kako, doći ću sutra. – Srđan me je upitno pogledao. Možda uspem da ga nagovorim da se vrati sa mnom.

- Vidimo se sutra dušo.

- Vidimo se. Da li treba da ti ponesem nešto?

- Ne, imam sve. Volim te dušo.

- Volim i ja tebe.

Ujutru pre polaska sam svratila do aopoteke, nakupovala mu lekove za svaki slučaj i uzela sebi test. Treba da budem sigurna u ovo. Nakon apoteke svratila sam I do marketa.

- Deko! – rekla sam čim sam ga videla.

- Vidi ti nju. Prelepa si. – zagrlio me je.

- I ti se dobro držiš.

- Ti ne. Bleda si. Da li jedeš?

- Jedem.

- Ne sviđa mi se ovo.

- Deko, dobro sam. Ista sam već više od deset godina.

- Jesi li gladna? – nasmejala sam se na ovo. – Mira je spremila ručak. – Mira je dekina prijateljica.

- Hajde da jedemo. – rekla sam i uhvatila ga pod ruku, a zatim krenula ka kući.

- Samo da iznesem stvari.

- Znaš, imamo prodavnice ovde. – rekao je kada je video kese.

- Udovolji mi. – poljubila sam ga u obraz I krenulada vadim stvari iz gepeka.

Baka je pre petanest godina poginula. Prelazila je na pešačkom prelazu i neki čovek je izleteo i ubio je. Poginula je na licu mesta. Nakon toga, deka se spakovao i došao ovde. Pre par godina me je nazvao i počeo da mi priča o Miri, njegovoj prijateljici, sa kojom se druži. Dan po dan i Mira se doselila kod njega. Ali oni su samo prijatelji.

- Zdravo Miro, kako ste? – prišla sam i zagrlila je.

- Molim te, ne persiraj mi. Hajde da jedemo.

Nakon ručka povukla sam se u svoju sobu. Dok sam se raspakovala, čula sa ostalima, već je pao mrak. Biću ovde dva dana.

Večerali smo i deka i ja smo izašli napolje. Mada su dani bili topli, noći su bile jako prijatne. Sedeli smo ispod letnjikovca i pili pivo.

- Tatjana se vratila. – rekla sam i otpila veći gutalj piva. Okrenuo se ka meni i pogledao me.

- Šta hoće?

- Znao si da je živ?

- Naravno da jesam. – pa naravno, otac joj je.

- Tražila je novac. Setila se posle dvadeset tri godina da ima ćerku i vratila se.

- Razočaran sam u nju. Onog dana kada je otišla, postala je mrtva za mene. Ali, nakon dve godine se vratila sa dečakom u rukama. Todor je tada imao šest meseci. Bili su ovde par dana. Onda je otišla. Nakon dve godine, uradila je isto. Pojavila se sa još jednim dečakom. Daniel.

- Izrasli su u divne momke. – stvarno je tako. – Uopšte nisu na nju. Ne znam kakav je Miodrag, ali dečaci su se žalili na njih.

- Malo je bolji od nje. – nasmejao se, nekako tužno. – Drago mi je što ih nisi imala u svom životu.

- Znaš, zar ne?

- Znao sam od samog početka da Nenad nije tvoj otac. A imam osećaj i da je on znao to. Sumnjao je, ali nikada nije bio siguran.

- Nedostaje mi.

- Znam i meni. A sad da čujem, kakvi su momci. – nasmejao se i ja sam promenila temu.

- Pa i ti si sumnjičava kao Daniel. Kao mala si bila kao i on.

- Duša me boli jer nisam bila deo njihovog života od samog početka.

- Ne krivi sebe zbog toga.

- Kad sam saznala za njih...

- Zapravo, znala si od samog početka za njih, samo nisi svesna toga.

- Kako to?

- Oni dečaci na slici, što stoji pored televizora su oni.

- Ona slika gde smo svi?

- Da. Nismo mogli da ti kažemo ko su oni zapravo.

- Drago mi je što sada znam.

Sedeli smo još malo i pričali, a onda je došla Mira i oterala dedu u krevet. Ja sam ostala još malo i uživala u večeri.