Suđen

3.

- Polako, povredićeš se. - Srđan je prišao i zaustavio džak za udaranje koji se klatio. - Ne držiš pravilno ruke i mogla bi tako da povrediš sebe. Treba ovako. - pokazao mi je kako da se namestim.

- Hvala. - nasmejala sam se.

- Tvoj brat mi je rekao da si aktivna ovde u proteklih par dana. Želiš li da pričaš o tome što se desilo? - uhvatio je džak. - Udari sad.

- Nema šta tu da se priča. - udarila sam jednom, pa drugi put.

- To što si se zatvorila ovde neće ništa promeniti. Šta se desilo?

- Ostavio me je.

- Leon? Čuo sam dosta o njemu.

- Od koga?

- Tvog brata, novine i tako to. Nije mu mnogo trebalo da nađe novu devojku. - udarila sam džak malo jače i Srđan je nekako pao.

- Srđane, jesi li dobro? Izvini molim te. - sela sam pored njega.

- Dobro sam i dobar udarac.

- Hvala. - nasmejala sam se. - Izvini još jednom.

- Nema veze, sve je super. - ispravio se i seo u turski sed. - Pričaj sad. Ovde si već nedelju dana i Damjan će gore da poludi zbog tebe.

- Nema šta tu mnogo da se kaže. Uvek sam bila malo kučkasta prema njemu, smatrala sam da je će mi uvek to opraštati.

- A sve one slike sreće i ljubavi? Izgledali ste srećno.

- To su bile samo slike. Na većini njih nismo ni bili zajedno jer sam ja dva puta nedeljno raskidala sa njim. Sada kada smo raskinuli poslednji put, nisam očekivala da ću ubrzo nakon toga da dođem ovde. Ne bi sve to bilo toliko loše, da je on podržao ovo. Rekao mi je da ne želi da bude sa devojkom koja radi u firmi, koja je po ceo dan zatrpana papirima.

- U neku ruku ti si njega ostavila. - slegnuo je ramenima.

- Da, ali nije to poenta priče. Mislim, iskreno, ne znam kako da se osećam. Na trenutke pomislim da ga volim, onda se setim da sam ja njega prva ostavila, mnogo puta. Ali najgore od svega toga je to što mislim da su me pogodile njegove reči.

- Kako misliš to?

- Bila sam mu dobra dok sam bila model, javna ličnost. Mislim ja ću uvek na neki način biti to. Ali sada se povlačim i on ne može da bude sa takvom osobom. Osobom koja će raditi kancelarijske poslove.

- On je samo jedno razmaženo stvorenje. - kao da se iznervirao u trenutku. - Ako izuzmemo činjenicu da si ogroman narcis, ti si jedna divna i skromna devojka.

- O veruj da nisam skromna uopšte.

- Zašto misliš tako?

- Da nije bilo ove situacije sa tatom, verovatno se ne bih vraćala. A sa Leonom sam raskinula jer nije hteo da živimo u Parizu i odemo na Maldive na odmor.

- Jebote. - počeo je da se smeje. - Reci mi da se šališ.

- Da li izgledam kao da se šalim? – sad sam ja počela da se smejem. Izdahnula sam. – Nekad shvatim da me je otac ipak razmazio. – legla sam na pod. – Ali nemoj ovo da kažeš mom bratu.

- Ne brini, tvoje priznanje ostaje zauvek ovde.

- Hvala. – podigla sam se i pogledi su nam se sreli.

- Hajde idemo. Damnjan se brine.

Koliko god bila protiv toga da budem ovde, drago mi je da jesam. Polako se prisećam svega što sam imala ovde. Bila sam srećna. Bila sam voljena. Možda jesmo jedna mala porodica, ali nikada se nismo ustručavali potrebe da jedni drugima prikažemo koliko se volimo.

I dok sedim tako sa Srđanom imam osećaj kao da je i on deo te porodice. Bude mi drago što je tako. Mogla bih da se naviknem na njegovu pažljivost. Mada je distaciran i nekako zatvoren za neku dublju temu, sav je mio i drag. A i lep. Te plave oči, brada, sve na njemu je nekako savršeno. Da sam ga slučajno srela na ulici, verovatno bih pomislila da je ispao iz nekog časopisa.

Što se tiče firme, na tom polju je užas. Toliko toga treba da naučim. Tu toliko ima posla. Jedina muka koju sam imala u životu, bila je ta što ne znam šta ću obući. Ovo je veliki zalogaj za mene. Ne znam kako ću uspeti u ovome. Ali se nadam. Nadam se da će mi Srđan i Damnjan pomoći u svemu. A najviše se nadam da će se sve ovo isplatiti.

Tata kao da je živnuo od kada sam se vratila. Ne mogu a da ne primetim da mu se povratila boja u licu. Milena kaže i da se mnogo bolje oseća. Kao da ga je mučilo to što sam daleko.

Ne znam šta da mislim i kako da se osećam. Ne znam kako da reagujem. Ali se nadam da će ovo na kraju ispasti dobro.

- Blistaš. – Stefan je rekao kada smo se čuli.

- Lepo mi je ovde. Svi se divno ophode prema meni. – nasmejala sam se. – Srela sam tvoju majku danas. Nedostaješ joj. Pitala je da li možda znam kada ćeš se vratiti ovde.

- Nisam planirao da se vraćam.

- Znam. – odjednom mi je bilo krivo zbog toga. – Šta si uradio sa konferencijom?

- Radim na tome. Mislim da ću uskoro srediti sve. Obavestiću te o svim detaljima naknadno. Firma?

- Muče me ovde. Trudim se da ukapiram kako šta ide, ali teško. Srđan se trudi da mi objasni sve. Damnjan me kulira po pitanju posla, ali i pored svega toga ja ništa ne kapiram.

- Uspećeš ti. Leon?

- Ne pričamo. Čujem našao je devojku.

- Džouzi Malik. Glumica u usponu. Slatka devojka. Upoznao sam je prošle godine na nekoj proslavi.

- Ne zanimaju me detalji.

Čula sam kucanje na vratima i Srđan je ušao.

- Stef, moram ići. Čujemo se. – rekla sam i prekinula.

- Milena me je posala da te pozovem na večeru.

- Od kad ti ispunjavaš Milenine zahteve.

- Samo sam hteo da ispadnem ljubazan.

- Znam. Silazim za par minuta. – klimnuo je glavom i izašao.

Sišla sam dole i ugledala srećna lica. Damnjan i tata su se smejali nečemu što je Srđan pričao, a Milena je postavljala sto. Porodica. To je ono što sam trenutno videla. Ljubav. To je nešto što sam osećala. Nasmejala sam se na tu sliku i prišla Mileni da joj pomognem.