Suđen

6.

Sedela sam kod Natalije i gledala u pravcu Srđanove kancelarije. Prošlo je tri dana od kako je otišao i to me ubija. Nakon one noći, kao da sam poludela za njim. Sve o čemu razmišljam je on i noć koju smo proveli zajedno. Koliko god me njegove reči ubile, ne kajem se zbog toga. Jer ono što se desilo, bilo je nešto najlepše što sam doživela. Nikada se pre nisam osećala onako.

- Nauči me da gledam u šolju. – ispalila sam.

- Molim? – podigla je glavu sa računara.

- Želim da gledam u šolju. – ne izlaze mi iz glave njene reči da mi je muškarac sa plavim očima suđen.

- Ali ja ne znam da gledam u šolju.

- Ali onog dana si znala. – šta joj je sad.

- Naravno da nisam. Samo sam primetila da si odlepila za Srđanom, složila sam priču i došla da te zezam.

- Ubiću te. – izdahnula sam. – Kad se vraća?

- Nemam pojma, nedelju dana ili dve. Sve zavisi koliko dugo budu imali problema tamo.

- Šta se desilo uopšte?

- Lik kog su postavili da vodi firmu u Beču je sjebao sve. Izgleda da je krao, a i nešto se desilo sa zaposlenima. – imamo još dve firme. Jednu u Beču i jednu u Londonu.

- Šta kaže Damnjan o tome?

- Besan je. Čekaju krajnji rezultat. Srđan je zadužen da ispita to, a Damnjan planira da ostavi sve ovde i ode u London.

- Ostaviće me samu ovde?

- Ne, ide sutra sa tobom. – nasmejala se. – Ništa od ovoga nisi čula od mene. Mogla bih da dobijem otkaz zbog ovoga.

- Ne brini.

Nisam znala da je ovo moguće. Pored svega što su uradili, i posle svog onog truda koji su uložili u sve tri firme, nisam znala da je ovo ikako moguće.

Pakovala sam stvari kada je Damnjan ušao unutra.

- Ćao mala.

- Ćao veliki brate.

- Ostavljaš me. – seo je na krevet.

- Nisi valjda tužan zbog toga.

- Možda malo. – nasmejao se. - Hteo sam da pođem sa tobom, ali Srđan me je zvao da mu pomognem.

- Šta ćete sa firmom? – brinem.

- Tvoj otac će da vodi računa.

- Je l' može on to?

- Može.

- Damnjane, je l' sve u redu?

- Ne znam, ali nadam se da će biti. Jer ako je tačno ono u šta sumnjamo, biće belaja. Ostaviću te sad.

- Je l' mogu nekako da pomognem?

- Ne, samo budi lepa i pokidaj prekosutra. – poljubio me je u čelo i izašao.

Sad mi je odjednom krivo što ne mogu da im pomognem. Što nemam dovoljno kvalifikacija i znanja da ih posavetujem ili da im pomognem da reše taj problem. Odjednom mi se čini da sam manje vredna. Jer, ovo ovde je postalo moj život za jako kratko vreme. Stopila sam se sa ovim divnim i prijatnim ljudima i žao mi je što ljudi nisu svuda takvi.

- Tužna si. – Stefan je rekao čim smo se smestili u moj stan u Londonu.

- Odjednom mi svi tamo nedostaju. – slegnula sam ramenima. – Imamo nekih problema sa firmom u Beču i mnogo mi je krivo što ne mogu da im pomognem.