Suđen

5.

- Srđane mogu da uđem? - provirila sam u njegovu kancelariju. Pakovao je svoje stvari.

- Zašto nisi kući? - radno vreme je prošlo odavno, ali ovo je bio idealan trenutak da popričam sa njim pre nego što ode.

- Želela sam da popričamo o nečemu.

- Je l' sve u redu? Deluješ mi ozbiljno, a ti nikad nisi ozbiljna. - osetila sam brigu u njegovom glasu. Njegov pogled je isto to pokazivao.

- Ma ništa bitno. Onako samo.

- Ako je tako, onda idemo negde nešto da jedemo. - ustao je i prišao mi. Uhvatio me za ruku i povukao ka vratima.

- Malo sam umorna da bih išla bilo gde na večeru. - stvarno je bilo tako.

- Onda pica kod mene?

- Zvuči idealno. - i bilo je.

Naručili smo picu koju smo pokupili na putu do njegovog stana.

- Živiš sam? - pitala sam kada sam ušla. Stan je bio prevelik za jednu osobu.

- Da, davno sam prerastao fazu življenja sa roditeljima. Lepo mi je ovde.

- A devojka? - kopka me to već dva meseca.

- Nemam devojku. Raskinuli smo pre mesec dana.

- Zašto? - šetala sam kroz dnevnu sobu i prišla velikim vratima koje su vodile na terasu.

- Nije nam išlo. - otvorio je vrata. - Izvoli. - pokazao mi je rukom da izađem. - imao je pogled na grad. Bilo je prelepo. Mala garniturica je stojala sa leve strane, a ispred nje se nalazio mali stočić.

- Fino ti je ovde. I pogled je prelep.

- Svaki trenutak slobodnog vremena provodim ovde. Volim da sedim i gledam kako pada kiša. - tek sada sam primetila da je terala bila pokrivena. - Želiš li ovde da jedemo?

- Može. Baš je prijatno. - nasmejala sam se, a on je klimnuo glavom.

- Hoćeš li još vina? - pokazao je na moju čašu.

- Može. - pružila sam mu da sipa. Ne znam koliko sam popila, ali trenutno se osećam lepo. Imam osećaj kao da letim..

- I kako ti se čini život ovde?

- Mogu ti reći da sam zaboravila koliko je lepo. Odavno sam otišla. Iskreno, nisam planirala da se vraćam i da se tata nije razboleo, verovatno bih ostala da živim tamo, ali ne kajem se zbog toga. Tamo nisam imala ništa. Ovde imam sve. Ljubav koju dobijam od svih dragih ljudi svakog dana me ispunjava. Tamo to nisam imala. U početku sam htela da se vratim, ali kad pogledam šta mi sve život ovde nudi, odustanem. - slegla sam ramenima.

- Drago mi je zbog toga.

- Mislim, ovde je sve idealno. Momci su prelepi. - ne znam zašto sam ovo rekla. - Posebno u našoj firmi. - približila sam mu se.

- Stvarno? - kao da ga je ovo zabavljalo. Ustala sam i stala ispred njega. - Šta radiš to? - gledao je ka meni.

- Znaš, ti važiš za jednog od najlepših momaka. Ali nemoj da ti zbog toga poraste ego. - opkoračila sam ga i sela u njegova krila. Automatski je stavio ruke oko mog struka.

- Tamara...

- Kad sam te upoznala, delovao si mi arogantno. Jako. Onda sam počela da provodim vreme sa tobom. Znaš, postao si mi nekako, uh. Savršen. - šapnula sam mu i okrzla ušnu školjku.

- Tamara prestani. - tiho je rekao. Promeškoljila sam se u njegovo krilo.

- Ne želim da prestanem. Želim da ti priredim ispraćaj onakav kakav zaslužuješ. - Rekla sam i poljubila ga.

- Imaš tačno deset sekundi da se predomisliš. Kada to istekne ne odgovaram za svoje postupke.

- Da ne želim ovo, ne bih bila ovde.

Tu je bio kraj našeg razgovora. Preokrenuo me je i za sekundu sam se našla ispod njega.
Ostavljao je grube poljupce po mom vratu i grudima. Prijalo mi je to. Ali realnost kao da me je udarila u glavu.

- Srđane stani.

- Žao mi je, ali deset sekundi je isteklo. - pogledao me je.

- Ne kažem zbog toga. Samo ne želim da osvanu naše slike u novinama sutra.

- Da, to si u pravu. - ustao je i seo pored mene.

- Ali to ne znači da želim da prestanemo. - ustala sam i popila ostatak vina iz čaše. - Dođi. - uhvatila sam ga za ruku i povukla ka vratima.

Ne sećam se kada su moje noge našle put do njegovog struka. Ne sećam se  kada smo pronašli put do njegove sobe. Ali se sećam trenutka kada je, ljubeći unutrašnju stranu mojih butina, pronašao put do moje vreline. Naježila sam se kada je lagano jezikom prešao po njoj.

Bilo mi je pretoplo. Nikada se nisam osećala tako. Nikad niko nije uspeo da me toliko snažno baci u nebesa. Ali isto tako nikada nisam gorela od strasti dok sam vodila ljubav sa nekim, ako to može da se nazove tako.

Ujutru me budi snažna glavobolja i primećujem da sam u nepoznatom okruženju. Trenutak kasnije, sećanja od prošle noći počinju da mi naviru i želim da ubijem sebe.

- Glupačo! - Rekla sam i ustala iz kreveta. Moram da se izvinim Srđanu.

Pronalazim ga u kuhinji kako pije kafu i čita novine. Bio je to idealan prizor idealnog muškarca. Uvek sam zamišljala da ću nekada tako svakog jutra zaticati svog muškarca.

- Dobro jutro. - rekla sam i krenula da sipam kafu.

- Dobro jutro. - nije me čak ni pogledao.

- Želim da se izvinim za sinoć. - otpila sam malo kafe i stavila šolju na sto. Podigao je pogled i pogledao u mene.

- Lepa majica. - imala sam njegovu majicu na sebi.

- Izvini što sam uzela bez pitanja.

- Prestani da se izvinjavaš, nema potrebe za tim. - ne trenutak se nasmejao, ali se ubrzo uozbiljio. - Ali ovo više ne sme da se dešava. - Šta?! Ovo sigurno nisam očekivala. - Neka bude da se sve sinoć desilo zbog vina. Ali više ne smemo da ponavljamo ovu grešku. - mislim da me je ova rečenica upravo ubila. - Radimo zajedno i ti si sestra mog najboljeg druga. Ne želim da nam ovo remeti bilo šta.

- Da, naravno. - ponosno sam ga pogledala i nasmejala se. - Slažem se sa tobom. Ova greška se ne sme ponoviti.

- Ja bih krenula.

- Ostani na doručku.

- Moram kući da se presvučem. Srećan put i vidimo se kad dodješ. - nasmejala sam se i izašla iz kuhinje. Ubio me je.