Suđen

13.

- Ćao. - ušla sam kod Srđana.  Prošlo je dve nedelje od kako je sve desilo i želela sam da se vratim na posao. Skreće mi misli od svega što se dešava.

- Ćao. - ustao je i krenuo ka meni.

- Šta radiš? - poljubila sam ga.

- Radim. Jesi li dobro?

- Da, lepo je vratiti se. 

- Deluješ mi srećno. - navalio se na sto, a ja sam se zavukla između njegovih nogu.

- Trudim se da budem. Ti si tu. Milena i Damnjan su tu, ne razmišljam o nekim tužnim temama, bar dok ne ostanem sama. Što nas dovodi do sledećeg. Želim da pronađeš ženu koja me je rodila.

- Jesi sigurna? - osmeh mu je pao sa lica.

- Da.

- Da je želela da se vidite došla bi.

- Ona da nije želela da bude viđena i da nije želela da saznam za nju ne bi uradila ovo. Ne bi se vratila.

- Tamara, tvoj otac je umro zbog te žene.

- Znam. Zato i želim da saznam zašto je otišla. Zašto nas je ostavila i otišla.

- Razmisli još jednom. Mislim da brzaš.

- Ne brzam. Ubija me sve ovo. Ne mogu više da krijem od Milene i Damnjana, ne mogu da podnesem činjenicu da je živa. Mrzim je jer je moj otac umro zbog nje. - počela sam da se derem. Bila sam na ivici da se rasplačem. - Vratila se posle dvadeset tri godine i vratila se sa razlogom. Želim da znam taj razlog!

- Pronaći ću je, samo se smiri. – zagrlio me je.

Onda je usledilo čekanje. Svaki trenutak proveden u neznanju me je ubijao. Nisam znala šta će me čeka iza cele slike, nisam znala kako ću reagovati kada se budem videla sa njom. Želela sam da sve ovo prođe.

Srđan je divan. Savršen. Svo slobodno vreme provodi sa mnom, ali ne zato što ja tako tražim. Krijemo se. Mislim, nikako da uhvatimo pogodan trenutak da kažemo Damnjanu da smo zajedno, jer ne znam kako će da reaguje. Ne plašim se njegove reakcije, jer ovo je moja odluka. Samo nije još uvek pravi trenutak za to.

- Našao sam. – Srđan je upao kod mene.

- Našao šta? – Damnjan je sedeo kod mene. Došao je da vidi kako sam.

- Ma tražila sam mu da mi se raspita za nešto, pošto Stefan nije mogao. – očima sam mu dala signal da ne priča ništa. – Hvala ti.

- Još uvek se čuješ sa Stefanom?

- Stefan je još uvek moj menadžer.

- Zar se ti nisi povukla iz tog posla? – Srđan se pridružio Damnjanu.

- Jesam, ali Stefan i ja se predugo znamo i predugo sarađujemo da bih sad odbacila sve to.

- Meni se on ne sviđa. – Damnjan je prekrstio ruke na grudima.

- Tebi i ne treba da se sviđa. Zabrinula bih se da je drugačije.

- Ne to. Ne liči na muškarca. Ovako kao Srđan i ja. – istakao je to važno.

- Samo izađi napolje. – nasmejala sam se.

- Šta ti je sad?

- Nerviraš me. – rekla sam u šali.

Pola sata kansije je konačno izašao i Srđan i ja smo mogli na miru da popričamo.

- I? – rekla sam kada mi je prišao i navalio se na radni sto.

- Još uvek je tu.

- Rekla sam ti. – ustala sam i približila mu se.

- Jesi li sigurna? – obavio je ruke oko mog struka i približio me sebi.

- Mhm. Želim da ti zahvalim na ovome. – poljubila sam ga.

- Kako? – podigao je jednu obrvu.

- Videćeš. – poljubila sam ga još jednom. Ovoj put grublje, agresivnije.

Desna ruka mi je poletela ka njegovim pantalonama. Zarotirao nas je. Sada sam ja bila na stolu, a on se nalazio između mojih nogu. Izvukao je košulju iz moje suknje i krenuo da je otkopčava.

- Gospođice. Gospodine. – čula sam Natalijin glas. Sranje.

- Reci Natalija. – Srđan ju je pogledao, a ja sam prekrila lice rukama.

- Kucala sam... ovajj... – počela je da muca. – Imate sastanak za deset minuta.

- Idem Natalija. – rekao je i ona je izašla. – Kunem ti se otpustiću je.

- Nemoj, dobro radi svoj posao. – nasmejala sam se i krenula da se zakopčavam.

- I upada povremeno ovako.

- Srediću ja ovo. Idi radi.

- Vidimo se mala. – poljubio me je i izašao. A sad Natalija. Moram da je nagovorim da ćuti.

- Mogu da uđem? – provirila je glavu pet minuta kasnije.

- Uđi. – rekla sam i ustala. Još uvek sam sedela u istom onom pložaju kako me je zatekla malopre.

- Je l' mnogo ljut? – sela je.

- Proći će ga. Natalija, o ovome niko ne sme da zna. Ne još uvek.

- Koliko dugo ovo traje?

- Nekoliko dana. Damnjan će možda biti ljut kada sazna za ovo. Molim te da ćutiš. – Damnjan mi je trenutno jedini izgovor da ne priča okolo. Znam kakva je tračara.

- Ne brini, ćutaću. – nasmjela se. Hajde da vidimo i to.

- Hvala ti.