ТESA - Igra ćutanja, 1.dео (izdata, oktobar 2021.) 📖

IX deo

Dok je trčala ka svojoj sobi, oči su joj bile zaslepljene suzama, po drugi put te večeri ili noći... nije imala orijentaciju koje je doba niti koliko je vremena provela u vrtu... Mogli su biti sati ili samo sekunde...boleli su je jednako.

Tokom svih proteklih godina, na tajnom mestu, negde u nekom kutu svoje duše, čuvala je predstavu o Magnusu kao božanstvu, kriveći sebe što ga je oskrnavila. Tokom svih proteklih godina, odbijala je svakog od sebe, jer niko nije bio on, a sada, svojim brutalnim rečima i postupcima stavio joj je do znanja koliko je stvarnost bila daleko od njenih sanjarija.

Nagonski su Tesine noge pronašle put uz stepenice i iznenada je shvatila da stoji nasred svoje sobe ni sama ne znajući kako je tu stigla. Pogledala je prema otvorenom prozoru i brzo mu prišla u nameri da ga zatvori. Znala je, zasigurno, da Magnus neće doći kroz njega, a ni na vrata, jer očigledno nije ga briga kako se ona oseća, ali bio joj je potreban kutak izolacije od svega.

Brzo je sklonila čipkaste zavese i sklopila prvo prozorska krila, a zatim i u zeleno obojene drvene žaluzine. Boleo ju je svaki delić tela. Pogledala je u svoje izgrebane ruke, a zatim otišla do toaletnog stola kako bi se videla u ogledalu, nadajući se da joj lice nije izgrebano toliko koliko ruke. Skoro da je kriknula kada je ugledala svoj odraz u ogledalu. Haljina joj je bila u potpunosti uništena, kosa raščupana, a ona sva izgrebana. Ličila je sebi na jedno od onih strašila što su tužno visila na motkama u poljima sa mladim prosom. Smela je da se zakune da bi podjednako dobro plašila ptice, čak i bolje, samo kad bi se takva ujutru pojavila tamo. Uprkos stanju u kome se nalazila, njena mašta nikada nije spavala - razvukla joj je usne u osmeh. Videla je sebe kao strašilo i zamislila kako raširenih ruku plaši Kreju, a ona krešti i odlazi od Magnusa ne osvrćući se. Uvek je imala, malo, previše mašte, priznala je to sebi sa gorčinom, ali uživala je zamišljajući tu scenu, iako je u stvarnosti, samo, prilično izgubljeno, gledala u svoje ogrebotine i modrice.

Pribrala se i jednim potezom svukla pocepanu haljinu. Moraće da se okupa, pa makar i hladnom vodom, jer u njenom kupatilu sigurno nije bilo tople... u protivnom rizikovala bi da joj se ogrebotine i ranice inficiraju. Kada je odvrnula slavinu uverila se da je u pravu što se tiče temperature vode. Brzo se istuširala skoro ledenom vodom, jer hacijenda je koristila bunarsku vodu, ne obazirući se na tri prsta prašine u kupatilu. Već je konstatovala da je soba zapuštena, tako da je prljavštinja kupatila nije posebno dotakla. Nakon tuširanja petnaestak minuta je posvetila svemu što je mogla da učini kako bi koliko-toliko sanirala povrede koje su bile još vidljivije na čistoj koži. Imala je uvek neki antiseptik u torbi, jer u Panami se nikada ne zna kada te nešto može ugristi, a neustrašivost koju je imala dok je živela na hacijendi, u gradu je nestala netragom. Ruka joj je zadrhtala dok ga je stavljala po ogrebotinama na vratu, setivši se Magnusovog daha na njemu. Odraz u ogledalu je zatreperio i počeo igrati dok su joj nove suze ispunjavale oči.

Ne, neće im dozvoliti da kanu! Napela je svaki mišić i progutala pun tanjir knedli sa bananama, sve dok nije potisnula potrebu za plakanjem. Još uvek joj je bilo teško da poveruje u ono što se dogodilo. Naravno, znala je da je Magnus neće dočekati dobrodošlicom i slatkim od ruža. Kako bi i mogao? Očekivala je... prezir, ignorisanje... prepirke, gađenje na njenu pojavu kao na najezdu smrdibuba... čak i da je izbaci čim je ugleda, ali poslednja stvar na koju je bila pripremljena bio je njegov poljubac i bezobrazne insinuacije na njenu nekadašnju slepu zaljubljenost.

Najednom je osetila strašan umor, jer dan iza nje bio je stresniji od cele godine u Panama Sitiju. Dok je odlazila u prašnjavi krevet na počinak, razmišljala je šta se krije iza Magnusovog ponašanja i kako da mu se suprostavi. Odlučila je da ga ignoriše i izbegava koliko god to bude moguće ili da mu nađe slabu tačku. Poslednja misao, pre nego što je utonula u san, bila joj je da, bez obzira šta bi Magnus mogao da učini, ona neće otići. Obećala je Raulu i Kruzu... Izgubili su majku, falila im je njena ljubav... Mora ostati zbog njih, da im ulije sigurnost, da im kaže da ih voli i da nikada neće biti sami... pa, i pomiri sa bratom, ipak je on njihov staratelj. Iz svih navedenih razloga i oni su bili potrebni njoj i bilo joj je potrebno... da ona nekom bude potrebna.