ТESA - Igra ćutanja, 1.dео (izdata, oktobar 2021.) 📖

XX deo

Otvorila je oči, a onda ponovo sklopila kapke, ispuštajući jedva čujan uzdah. Opet sanjam... pomislila je.

Uvek je njen san počinjao isto i završavao se isto.

Stajala bi ispred kapije sa unutrašnje starane dvorišta. Bila je srećna i ispunjena radošću više nego taj dan suncem, ustreptala od očekivanja jer uzrok te radosti bio je čovek koji joj je prilazio. A onda... Kada bi joj se približio, pružila bi ruke prema njemu, a on bi se izmakao i svojim telom zaklonio sunce, i ... njena radost bi se pomračila, ustupajući mesto strahu. Počeo bi da duva snažan vetar, zasevalo bi sa svih strana i čula bi grmljavinu. Sevale su njegove oči, a grmeo njegov glas: „Zašto lažeš? Nikada te nisam takao!... Reci mu istinu!..." „Ne lažem...", govorila bi, a to je bila još jedna laž. Nadvio bi se nad nju, osećala je miris njegovog tela. „Ja te volim...!", pokušavala bi da mu kaže i... i da moli za mrvicu ljubavi i trunku razumevenja, ali on je bio neumoljiv. Što je više molila njegov bes i njen strah bivali bi sve veći. Onda bi je gurnuo i prošao pored nje. Gledala bi mu u leđa dok se udaljava, a zatim potrčala za njim. Odlazio je... Skoro da bi ga sustigla na samoj kapiji, ali nikada nije mogla dalje. Pokušavala bi da korakne, ali je ostajala u mestu, a on je nastavljao kretanje i prošao bi kroz kapiju. I, dok je on mogao da prođe, ona to iz nekog razloga nije mogla, zaustavljao bi je nekakav nevidljivi zid. Nije mogla da prođe kroz njega niti da dotakne voljeno biće, iako je pružala ruke i posezala za njim. Stajala bi kao ukopana gledajući kako je ostavlja dok joj celo telo obmotava hladnoća i dok joj se od boli kida duša.

O, Bože, sad je drugačije! On je pored nje, nije besan i ne tera je da kaže ocu istinu... Gleda je nežno... Njegov dlan je na njenom obrazu, oseća toplinu... i ne želi da se budi, a krevet je tako neudoban... i vruće joj je.

- Tesa, probudi se! - čuje mu glas. On je budi, a ona želi da spava i da nastavi da sanja tu toplu ruku što nežno klizi po njenom obrazu. Ne, ne želi da se probudi... Ne, bar dok ne okrene glavu i usnama ne dotakne taj dlan tako stvaran, tako nežan i tako smirujući.

Promeškoljila se i okrenula glavu u stranu. Njene usne okrznule su gornju ivicu njegovog dlana. Njegov palac dodirnuo je ugao njenih usana.

- Tesa... - ponovo je čula njegov glas.

- O, Bože, imaj milosti... ne budi me... - prošaputala je, misleći da se usne pokreću samo u snu. Ali... dlan je i dalje bio tu. Njen dah se odbijao od njegove pomalo grube teksture i vraćao joj se na usne koje je pomicala.

- Ne smeš da spavaš ovde... Zar si zaboravila koliko je opasno zaspati na plantaži?

Tihi Magnusov glas naterao ju je da otvori oči. Zatreptala je nekoliko puta kako bi oterala sanjivost ... Dlan je i dalje bio tu, a ona je gledala u mušku podlakticu koju bi prepoznala među hiljadama... On je bio tu, stvaran, opipljiv... tu pored nje... Sustigla ga je...

- Magnuse... - prošaputala je.

- Da? - sklonio je svoj dlan sa njenog obraza, a ona je zažalila što se probudila jer je stvarnost bila bliža njenim pređašnjim snovima.

- Šta se desilo? - upitala je, podigavši pogled naviše.

Zraci popodnevnog sunca padali su mu iskosa na lice, pokušavajući da se podvuku ispod senke velikog sombrera. I uspevalo im je na mestima gde se senka šešira nije poklapala sa senkom koju su pravile njegove duge, tamne i na krajevima blago uvijene trepavice. Kako bi volela kada bi samo na tren sklopio oči i dopustio joj da ih dodirne usnama... te kapke, te trepavice... i sitne bore koje mu je ucrtalo vreme.

- Ništa se nije desilo... samo si zaspala... Izgleda da nisi dobro spavala prošle noći? - upitno je izvio obrve.

- Spavala sam... vrlo dobro! - rasanila se momentalno od njegovog glasa i iz svojih misli proterala pustu želju. Odvratila je pogled od njegovog lica, na tren razmišljajući kako mu je glas nešto drugačiji. Od te pomisli srce joj je zatreperilo, iako je u tonu Magnusovog glasa prepoznala dobro poznate note ironije.