ТESA - Igra ćutanja, 1.dео (izdata, oktobar 2021.) 📖

II deo

Šta ja radim ovde?

To pitanje se vrtelo u Tesinom umu dok se vozila, još uvek, neasfaltiranim i prašnjavim drumom koji je povezivao Čitre, gradić u provansi Erera, sa imanjem njenog oca. Posmatrajući okolinu živopisne panamske provanse koja se protezala uz obale reke La Vila sve do zaliva Parita, zaključila je da se malo toga promenilo za osam godina. Plantaže kafe, banana i šećerne trske prostirale su se do samih granica gradića, oslanjajući se zbog navodnjavanja na obale La Vile. Između plantaža provirivali su crveni krovovi manjih i većih hacijendi u zavisnosti ko je koliko imao imanja i koliko bio uspešan u odgajanju kultire koju je gajio.

Bile su to niske i čvrste građevine, obavezno pokrivne crvenim crepovima. Crveni krovovi su tradicija kraja u znak zahvalnosti crvenom zrnu najboljih sorti kafe koje su se gajile u tom delu Paname. Malo, crveno zrno većini stanovnika bilo je izvor života, kako siromašnima tako i bogatima. Pod crvenim krovovima šepurile se žute ili zelene fasade. Opet, tradicionalno bojene tako: u žuto zbog banana, a zeleno zbog šećerne trske. Uzdahnula je setno... sve je bilo isto kao i kada je otišla. Put je i dalje bio neravan i sa mnogobrojnim rupama, u vazduhu se osećao miris šafrana, banana i pržene kafe, ljudi su radili u poljima, deca su se igrala u prašini, beli čipkasti čaršavi njihali su se na vetru...

Samo još stotinak metara i, iza sledeće krivine, ugledaće Hacijendu Emanuela, koja se zvala po njenoj baki, očevoj majci. Setila se njenog portreta koji je visio na centralnom zidu prostrane i velike trpezarije. Bila je polu-Indijanka, polu-Španjolka, prelepa meleskinja sa prekrasnim crnim očima zbog koje se njen deda suprostavio svom ocu. Nikada se bogate porodice nisu slagale sa odlukama svojih sinova da se ožene sirotinjom, pa ni njen deda nije bio izuzetak. Napustio je očevu kuću i sa svojom lepom ženom, od novca koji je nasledio od majke, što je inače običaj i obaveza majki u Panami da ostavljau nasleđe svojoj deci, osnovao sopstveni dom i započeo posao sa kafom nezavisno od oca. Voleo je Emanuelu do poslednjeg udaha, a iz te ljubavi rodio se njen otac. Tesa je se nije sećala, ali često su joj govorili kako je ona slika i prilika Done Emanuele, a ona je uživala u tim poređenjima jer ju je oduvek fascinirala lepota žene koja se smešila sa platna u trpezariji.

Obuzeta sećanjima već se našla na prilaznoj stazi hacijende. I dalje je bila posuta crvenim teracnim kamenom čija je boja stvarala magično lep kontrast zelenim poljima koja su se prostirala sve do mora. Pogled joj je odlutao do male kamene kapelice koja se nalazila na uzvišici nadomak imanja. Obuzeo ju je drhraj pri sećanju da je u njoj dva dana na odru ležala njena mrtva majka dok se reka poznanika, prijatelja i radnika opraštala od nje, prerano preminule žene Miguela Ignjasija. A iza kapele nalazili su se grobovi njenih predaka, jedna do druge počivale su svoj večni san Dona Emanuela i Dona Pilar, obe prerano preminule. Prva, voljena i nikada prežaljena supruga, ali nikada prihvaćena snaha - njena baka. Druga, lako prežaljena i brzo zaboravljena, njena majka. Tužno se osmehnula, izgleda da su žene u njenoj porodici imale zlu kob.

Tokom godina, Tesa je izvežbala svoj mozak da se isključi i na taj način se zaštiti od bolnih sećanja koja nije mogla da podnese čak ni sada.

Otuđena od rođenog doma, užasnuta gotovo do bezumlja onim što se dogodilo, nesposobna da shvati kako se ceo njen svet srušio, i onaj realni i onaj u njenoj glavi, pobegla je u glavni grad, očajnički želeći da se sa svojom sramotom izgubi u anonimnosti velegrada. Osetila je navalu panike i počela se ježiti, iako je bilo leto i veoma, veoma toplo. Sada, sa dvadeset i šest godina, vraćala se domu koji nije posetila osam godina.

Domu?

U duši ga je još uvek osećala kao svoj dom, iako je znala da to nikada više neće biti.

Zaustavila je auto nadomak visoke kapije od kovanog gvožđa. Sedela je i stezala volan boreći se sa očajničkom željom da se okrene i pobegne. Osetila je kako se preterano znoji, uprkos upaljenom erkondišenu, što je bio znak njene ogromne nesigurnosti i nervoze. Uzela je vlažne maramice iz ladice i izbrisala oznojenu kožu posmatrajući kameni zid koji se izdizao sa obe strane prilazne staze hacijendi.