ТESA - Igra ćutanja, 1.dео (izdata, oktobar 2021.) 📖

X deo

Poludela sam, očigledno i nesumnjivo! Gospode Bože, zašto sam uopšte došla?, Tesa je, skoro vojničkom koračnicom, napuštala dvorište hacijende, usput dajući ime bolesti koja joj se ponovo počela širiti telom - ludilo. Zašto sam dozvolila sebi da me slome osećanja i nostalgija?! Tesa, glupačo! Gluplja si od majmuna drekavca! Prošlost i sadašnjost nisu obale iste reke, pa da ih ti premošćuješ!

Koračala je veoma brzo šljunkovitom stazom koja je vodila od hacijende prema kapeli, tako žustro da je crvenkasti škriljac kojim je bila posuta , iskakao ispod njenih đonova bežeći na sve strane. Stala je negde na polovini puta, kada se poprilično zadihala. Duboko je udahnula, pa nastavila da priča sama sa sobom, zaboravljajući gde je pošla.

Opet radiš isto, ti patetični kretenu!, skoro da je uzviknula naglas, okrećući lice prema suncu. A Raul i Kruz? Misliš li na njih?

Misli joj je prekinuo pisak orla harpije. Podigla je šake do čela, praveći dlanovima senku očima, i potražila orla pogledom. Neprikosnoveni kralj neba Erera oblasti, leteo je prilično visoko u pravcu reke i tropskih šuma. Slobodan i neuhvatljiv... prateći njegov let zavidela mu je na tome. Zamislila je sebe na njegovom mestu. Nesvesno je raširila ruke i zatvorila oči, prepuštajući se osećaju nesputanosti. Dok joj je sanjalačka duša lutala nedostižnim visinama, um je počeo razabirati šta je to za čim je žalilo telo kojim upravlja... ha, povremeno upravlja – dom... A Tesin dom bilo je to mesto u kome se trenutno nalazila. U duši, nikada ga se nije odrekla. Ono što joj je tog trena ispunjavalo srce, tog trena dok raširenih ruku pokušava zagrliti nepregledne plantaže ispresecane polutopskom savanom ili zidovima divljeg žbunja, ili oivičene vitkim čempresima, bio je dokaz koji je godinama skrivala i od sebe i od drugih.

U daljini, zelena brda Kordiljera svetlucala su pod suncem koje je sijalo poput bisera i prostiralo se dalje ka Pacifiku iza senki dalekih planina. Na zapadu, planine nanizane kao biser na đerdanu, a na istoku početak nepreglednih šuma kedra, mahagonija i ebanovine... sve tamo do mangrove močvara... Ceo prostor, sve dok pogled doseže, treperio je i svetlucao bisernim svetlom za koje bi se pre moglo reći da pripada slikama nego stvarnosti. Slike, slike... Prekrasne slike utisnute u srce i dušu, pomislila je dok se prepuštala prirodi, tako predivno izrađene da kada ih čovek posmatra stiče utisak da se nalazi u njima, utkan u platno, stopljen sa bojama i oblicima kraja koji je neki veoma talentovani slikar stvorio svojom briljantnošću. Kako je mogla bez svega toga, upitala se na tren. Bez mirisa jesenje kiše koju su donosili pasati sa mora, bez topline vetra što njiše kedrove grane, bez savane što miriše na divljinu, bez piska harpije, bez poja malnih zeba, bez svog doma... Mnoge devojke su maštale da žive u gradu, a ona nije mogla da zaboravi ta prostranstava... slobodu... i njega, koji je bio neodvojiv deo svega toga, deo nje...

Vidiš da si poludela! , prekorela je sebe i lagano... nerado, nastavila uz brdašce, jer jedna se bol pretakala u drugu... one nisu mogle jedna bez druge. Sa svakim korakom u telu joj je rasla potištenost i teskoba izazavana njima. Gore, iza kapelice, pod čempresom, počivaju njeni roditelji... Otvorila je gvozdenu kapiju sa uzdahom i pitanjem – kako je sahranjen Don Ignjasio, kome bliže – njenoj ili Magnusovoj majci... Koju je više voleo? Da li su sada, tamo negde, svi troje zajedno i da li njena majka pati ? Ispaštaju li njihova deca nekakve njihove grehe? Oduvek ju je kopkalo, kako je tamo, sa druge strane reke Stiks ... Da li njena majka, sada, stoji na obali i nestrpljivo čeka da je vidi... osam godina joj nije dolazila.

Suze su joj se iskrale iz oka, još uvek joj je nedostajala njena ruka, šuštanje njenih haljina i oči... Tesa je na tren zatvorila oči i u mislima videla majčine, a one su bile... Nešto joj je flipnulo u glavi... dešifrovala je poruku koju su nosile - bile su setne i obojene tugom... Njena majka nije bila srećna žena. Da li je ona bila očeva greška, a on njena tiha bol? Da li me zbog toga otac nikada nije potražio? Ubod sumnje zario joj se u grudi. Kako joj to nikada ranije nije palo na pamet?