ТESA - Igra ćutanja, 1.dео (izdata, oktobar 2021.) 📖

XII deo

Ako je ranije verovala da se duša odvaja od tela samo onda kada srce prestane kucati, trenutak u kome se nalazila uverio ju je u suprotno - duša se može rastati od tela, a da srce i dalje kuca. To bezduševno stanje možda bi trebalo ući u medicinske anale - stanje praznine i ispinjenosti u isto vreme, stanje istovremene prisutnosti i odsutnosti svega opipljivog, svega vidljivog... Dok se Magnus odvajao od od nje, a tišinu presecalo samo njihovo disanje koje se lagano normalizovalo, Tesa se osećala baš tako, kao telo kome je neko istisnuo dušu.

Držala je zatvorene oči, osećajući slatku nemoć u celom telu. Srce se stišavalo, ali razum se počeo buditi iz stanja opijenosti i sa svakim trenom koji je proticao u teškoj, olovno teškoj tišini, donosio je po jednu potvrdu Tesinom novom uverenju. Bilo je poražavajuće, upravo to čega je postajala svesna - onoga što se dogodilo, Magnusovog i svog ponašanja, osećaja prazne ispunjenosti... svoje prisutnosti, još uvek, u lavirintu koncentričnih krugova strasti... ali i razočaranosti zbog načina na koji se našla u svemu tome.

Magnus se pomerio i prestala je da oseća težinu njegovog tela, ali ju je istija, poput lopova koji se prikrada plenu, počela pritiskati gorčina. Čula je zatvaranje zipa na njegovim farmericama, nekoliko sekundi pre nego što će osetiti njegove šake na svojima. Preklopio ih je podvlačeći prste pod njene dlanove. Telom joj je prostrujala neprijatnos, kao da ju je dotakla kopriva.

- Tesa... - pozvao ju je tiho, glasom koji ona do tada nikada nije čula. U njemu nije bilo ni trunke ljutnje i besa. Bio je dubok, promukao i treperav, mogla se zakleti da Magnus pokušava sakriti njegovo podrhtavanje. Bez obzira na njegovu boju, vratio ju je potpuno u stvarnost. - Dođi... - blago joj je stisnuo šake - Moramo da razgovaramo...

Telom joj je prošla neprijatna jeza. O čemu bi imali da razgovaraju? O njenoj lakoj i brzoj predaji? O strasti koja joj je isterala dušu iz tela? O rečima koje joj je šaputao... Da li iste te reči izgovara dok vodi ljubav sa budućom ženom? O čemu...? Da li ga je uopšte briga kako se ona sada oseća? Ne, jer sigurno nije bila jedina koja je pala na njegovu muževnost i seksepil, ali zasigurno jeste prva protiv koje je to koristio kao oružje. Sve je bilo jasno i nije joj trebala verbalna potvrda.

- Ne! - rekla je resko, izvlačeći ruke ispod njegovih, gotovo stresajući ih, kao da su zarazne, kao da će joj preneti kugu. - Naplatio si se za ono što sam učinila u prošlosti. Naterao si me...

Reči su joj zastale u grlu od suza koje su navirale i počinjale da je guše. Uzdigla se u polusedeći položaj, pomerajući noge u stranu, tražeći način da siđe sa stola.

- Tesa... nismo deca... - Magnus je ponovo pokušao da joj dodirne ruku, pomerajući se prema njoj. - Ovo što se...

- Skloni se! - ciknula je, pogledavši ga samo jednom, pogledom užarenim osećanjima, i prethodnim i trenutnim, a onda je u polumraku počela tražiti svoj veš. - Nikada više da me nisi takao... - izgovorila je besno više puta, pokušavajući da na taj način spreči da na videlo izađe kako se stvarno oseća.

Iritirao ju je njegov glas, pogotovu iz razloga što joj je njeno ime na njegovim usnama ponovo zazvučalo kao melodija i lepilo joj se za srce kao flaster. A srce ne zna šta je pravo, a šta krivo... Ne zna da to što se dogodilo nije iz ljubavi, već iz nekih drugih pobuda. Ono ne zna da je vođenje ljubavi sa njom kao ličnošću bilo poslednje što bi Magnus želeo. Ono ne zna istinu - Magnusova želja... Magnusova potreba ... njegova ljubav... sve to pripada drugoj ženi, a Tesa je bila samo telo koje je želeo da kazni kako bi izravnjao neke stare dugove. Zar to nije jasno rekao?

Gorčina se pretočila u bes, prvenstveno prema sebi što je dozvolila da se ponovo nađe u vrtlogu prošlosti. Hitro je ustala sa stola nošena njime, skoro udarivši u Magnusa. Odgurnula ga je snažno, udarivši ga rukama u ogoljene grudi, jer gnev koji je u tom trenutku osećala dao joj neverovatnu snagu. Pluća su joj se nadimala od njega, gotovo da je osećala fizičku bol.