ТESA - Igra ćutanja, 1.dео (izdata, oktobar 2021.) 📖

XVI deo

Bilo je četvrt do 22 h kada se Magnus parkirao ispred hacijende. Isključio je motor i ostao još nekoliko trenutaka da sedi u mestu, puštajući mišiće da se jedan po jedan opuste. Kroz spuštene prozore terenca čuli su zrikavci i vetar koji je počeo da pirka.

Umor sedamnaestočasovnog rada konačno ga je sustigao na putu do kuće. Bio je zahvalan Manolu, radniku iz druge smene koji živi u blizini, što se ponudio da vozi auto nazad, do svoje kuće, u protivnom, ko zna kako bi se nakon napornog rada na plantaži dovezao kući. Sve što je želeo tog trena bilo je da se istušira vrelom vodom i zaspi što pre, jer iza njega bile su dve neprospavane noći i dva veoma teška dana u svakom pogledu, a ispred njega novi naporan dan koji je počinjao za nekoliko sati. Pogled mu je nehotično odlutao do Tesinih prozora koji su spavali u mraku, nasuprot donjem delu kuće u kome se videlo svetlo. Umor mu je na tren sklopio oči i ispod spuštenih kapaka odmah se ukazao njen lik... Pored fizičkog, ceo dan je nosio i psihički teret jer ni jednog časa nisu ga napuštale misli vezane za kuću, blizance i Tesu. Sutra ih neće ostaviti same, odlučio je, jer nevolju je bolje držati pod skutom. Razvukao je usne u osmeh: Imam ih tri!

Ujutru opet mora otići rano na plantažu, ali poslaće nekoga po njih kasnije. Za blizance je bio autoritet i koliko god da su se koprcali i pokušavali da mu se suprostavite i isteraju svoje, znao je da će njegova reč biti poslednja. Problem je bila Tesa. Svojim iznenadnim dolaskom poremetila je ustaljenu koncepciju. Dečaci su u njoj videli podršku i plašio se da uz njihovu i njenu bujnu maštu stvari ne izmaknu kontroli. Mukotrpno i sa ogromnim strpljenjem, odričući se skoro svega, danima je gradio to što imaju sada i neće dozvoliti da se sve sruši zbog Tesinih želja i hirova. Osam godina bila je ko zna gde i ko zna s kim... Osam godina nije poželela da kroči nogom tamo gde su na svakom metru ostali tragovi njenih stopala... i sada se naprasno setila da dođe... da ima braću... Ko zna šta joj je u glavi? Došla je... da iznova probudi nemir koji je osećao godinama. Kako da ne! Neće joj to dozvoliti!

Setio se sa koliko strepnje je otvarao novine svakog jutra, godinama nakon njenog odlaska, plašeći se da u rubrikama crne hronike ne vidi njeno ime. I sad je na sebi mogao da oseti razočaran pogled njenog oca, kada bi mu rekao da je svaka poruka u dnevnoj štampi i na svim radio stanicama u zemlji, kojima su je pozivali da se vrati kući, bila beskorisna. Ni na jedanu nije odgovorila. Don Ignjasio mu nikada ništa nije prebacio, ali taj pogled je bio dovoljan, jer obojica su znali zbog koga je otišla.

U dva protekla dana stvarno mu je na trenutke dolazilo da je zadavi, tako bi bar sa sigurnošću znao gde će biti i šta može da očekuje od nje u budućnosti.

Sinoć, nakon svađe u kuhinji, odlučio da je ignoriše u potpunosti, jer teško da bi više mogao razumno i strpljivo razgovarati sa njom, iz više razloga. Možda time spase i sebe i nju dodatnih komplikacija i razmišljanja o prošlosti, ali i o onome što se dogodilo između njih. Od svih ljudi koje je znao ona je bila jedina koja je u njemu budila emocije sa kojima je teško izlazio na kraj.

Uzdahnuo je i izašao iz auta, terajući od sebe Tesin lik i misli koje su ga uznemirile po stoti put tog dana. Samo, lakše je bilo doneti odluku, nego sprovesti je u delo... Pitao se šta da radi sa teskobom u grudima i sa željom koji su postajali sve nepodnošljiviji svaki put kada bi pogledom uronio u njene crne zenice, crno nebo posuto zvezdama čistim kao led... svaki put kada bi osetio miris njene kože... svaki put kada bi se setio lepote njihovog jedinog spajanja. Ti osećaji potirali su njegovu odluku koja ga je strašno podsećala na dobar zakon koji svi hvale, a niko ne poštuje. Šta, dođavola, nije u redu sa njim, pitao se ulazeći u široki hol osvetljen zidnim svetiljkama.

Oduvek je bio odlučan čovek, život ga je tome naučio jer mu nije davao mnogo vremena za razmišljanje. Kada je odlučio da sa svojom majkom dođe na Hacijendu Emanuela, prihvatio je sve što ga je čekalo i sigurnim koracima, bez kajanja, formirao novi život, potpuno drugačiji od prethodnog. Kada je odlučio da će mu tuđe imanje biti jedini dom, pobrisao je jednim potezom sve svoje prethodne snove, kao da su bili samo mrtvo slovo na papiru. Kada je odlučio da raskine veridbu sa Felisidad de Vega, iz razloga koji su samo njemu bili poznati, učinio je to bez obzira što je znao šta će proizaći iz te odluke. Kada je odlučio da svoj život stavi iza života blizanaca, učinio je to bez razmišljanja i naznaka bilo kakvog kajanja. Ponekada je morao da bude prema njima strog, ali znao je da ga vole i da su svi njihovi ispadi iz straha da im zbog nekoga ili nečega ne uskrati ljubav. Naravno, to mu nikada nije bilo na pameti, jer da je mislio drugačije ne bi se ni prihvatio starateljstva. Inatili su se, a on nije imao nameru da im popusti. Pustio ih je da se koprcaju i bore za ono što žele. Tako će očvrsnuti i postati jači, naučiti da život nije med i mleko već neprestana borba. Iz istog razloga tolerisao je i neke Leticijine ispade koji mu se uopšte nisu dopadali i koji su lagano hladili njegovu ionako ne preteranu zagrejanost za nju.