Misliš da znaš

Prolog

Skakutala je prostranim dvorištem jureći štenca terijera. Viktorija. Tako je nazvala kera zbog slova V na sredini glave.
Nije joj bilo važno da li je mužjak ili ženkica, bilo joj je bitno da trče jedno za drugim.
Skakala je. Trčkarala. Bežala i jurila.
Sa njom su poskakivale lokne sakupljene u dva neasimetrična repića, daleko od sredine glave i razdeljka.
Trčala je.
Prljala svoju belu lambada suknjicu i bele čarapice.
Skakutala je, radovala se.
Uživala.
Da ju je iko upitao zašto je srećna, ne bi znala da kaže. Srećna je, jer je jednostavno tako.
Srećna je jer je slobodna...
Razigrana, nesputana, voljena. Srećna je.
Skakutala je tim poljem i godinama kasnije ne samo kao devojčica koja je pošla u osnovnu školu.
Skakutala je i uz matoru kerušu Viktoriju. Skakutala je srećno.
Skakutala je jer je srela svoju simpatiju.
Jer je pronašla svoju omiljenu knjigu.
Jer je čula zaraznu pesmu.
Jer je srećna.
Skakutala je i kao tinejdžerka i kao mlada žena.
Taj elan njenog skakutanja nije mogao niko da ugasi.

I stalno je plesala.
Na vrhovima prstuju, nošena nekim ritmom koji je zamišljala u svom umu, plesala je.
Dok je hodala, dok je doručak spremala. Dok je u redu u pošti čekala ili medju rafovima prodavnice šetala.
Plesala je.

Pratio je svaki njen korak. Svaki pokret. Sve.
Ona je plesala i zračila nekom neodoljivom radošću, ona se smejala celim telom, ona je lebdela.

A on...
Noru je zapamtio po tim uvijcima koji kao federčići poskakuju.
Po pokretima tela i bezbrižnosti.
Po radosti.

Dok jednog dana, te radosti nije bilo.

Prošle su godine kako je poslednji put video nju. Njenu loknastu kosicu i bele cipelice.
Kada je poslednji put pratio njeni telo nošeno nekim izmišljenom medlodijom. I radošću.
Prošlo je mnogo godina od kada je njeno okruglo rumeno lice krasio osmeh.
Dugo je nije video.
Ni u vremenu detinjstva, ni devojašatva.
Nije je video ni kao mladu ženu.

Video je tek kada je s njenog lica osmeh obrisan najtvrdjom šmirglom, telo prestalo da se smeje, a duša raduje.
Pred njim nije stajala devojčica u belim cipelicama, već žena na crvenim štiklama.

A ko je bio on?
Istrošeni muškarac sa propalim brakom iza sebe? Uhoda mlade duše? Prijatelj njenih roditelja...

****

Ambijentalno osvetljenje prostrane prostorije davalo je neki žućkasti ton. Vuklo je ka nemaštini, ka restrikciji struje i slabom naponu, ali prostorija ni malo nije bila skromna.
Raskošnost se ogledao u skupom drvetu, bez laka, sa voskom, u velikom ogledali sa pozlaćenim ramom i crnilom.
Tama jednog kraja prostorije skrivala je tajnu, baš kao što je drugi deo odavao svetlost i nadu.
U samom srcu tame na visokoj fotelji, jedna prilika je držala čašu ćilibarne tekućine.
Vrtela je prstima po obodu stakla i ćutala.
Volela je tišinu koja je nastajala nakon bure i mir koji zameni haos.
A nekada je buka bila centar sveta.
Sada je buka bila iritantna. Nekada je haos bio kreativnost, sada je haos nepoželjan.

Ustala je lagano s omiljene joj fotelje i centru tame i pokušala da prigrli svetlost.
Svojom dugom nogom zakoračila je debelim skupim tepihom i za sobom je puštala da ćilibarna tekućina curi iz čaše. Gledala je ka prozoru i prizoru iza debelog stakla znajući da ponovo skida hladnokrvnost s lica i navlači masku bezbrižnosti i lakomislenosti.
Svetlo grada dozivalo je da još jednom krene u vožnju ulicama sećanja, ali srce joj nije dalo.
Ono je ostalo okovano izborima, sakriveno ispod izgovora, daleko od očiju ljudi.
A nekada ga je nosila na dlanu, sada na dlanu ima osvetu i puku želju za preživljavanjem...

Narode, jedan kratki uvod.
Znam da je bemoguće doneti sud na osnovu samo uvoda, pa vas molim budite nežni.
Ne znam kada kreće ova pričica, zaprvo imam još 2-3-6, ne znam ni sama koliko nečega započetog u draftu i dve nedovršene, objavljene.
Daklem, uskoro se družimo, ali sa kojim likovima, videćemo!
Ljubim, volim i znate šta?
Čitamo se!