Misliš da znaš

Dvadeset i četiri

-Znaš šta ti je činiti, zar ne?

- Znam. Problem je što ne mogu.

- Voliš ga?

- Ne. Ne na taj način kako sam mislila da mogu.

- Istina. Zašto onda ne možeš?

- Treba mi.

- Vraćaš mu se?

- Da.

- Toliko ti treba? Toliko si navikla na njega?

- Da.

- Dobro. Tvoja odluka. Imaš sve u svojim rukama, imaš ceo arsenal samo da kreneš i srušiš ga, ti ne možeš! Ipak ga na neki čoljav način voliš!

- Iščašena sam, znam. Bila i ostala. Defektna. I ovo u utrobi je dar od Boga ili zaveštanje da prestanem, s obzirom koliko su govorili da nema šanse više da rodim.

- Sve je na tebi...

Ostala je sama u hotelskoj sobi da drži u naručju usnulu Saru. Njen posetioc je izašao sam, baš kako je i došao. Bez poziva, bez dočeka, bez dobar dan i dovidjenja.

Sada je sve bilo na Marku.

Vratila bi mu se, samo ako bi on pokazao da se makar malo menja.
Vratila bi mu se, jer ma koliko govorila da je samostalna i sposbna, on je njoj bio potreban.
Usnula je ubrzo, odmah pored svoje kćeri koja ju je još uvek zvala teta Nora...

- Ne golicaj me, Vladice!

- Moram! Pogledaj kako si slatka kada se tako kriješ od mene.

- Ne golicaj me, nećeš dobiti ništa slatko večeras!

- Baksuze! - popustio je u golicanju i privukao je u snažan zagrljaj.

Samo dva dana nakon Norine posete, već je osetio da se Aleksino ponašanje menja. Postala je mnogo zatvorenija i nekako nepristupačna kako u razgovoru, tako i u ponašanju. Pitao se, šta je to što je nagoni da tone u neke sebi poznate misli, da skriva stvari od njega, da ne razgovara s njim otvoreno, kao ranije.
Još je jače privukao sebi, milujući je gde god da je stigao...

- Baš si kvaran...

- Ti si veštica. Kaži mi, šta te muči...

Eh, šta je nije mučilo...
Norina poseta je bila teška. Iako su razgovarale o nebitnim stvarima, čitanje izmedju redova bilo je poznato kod njih dve.
Nora je napravila otklon i pokrenula svoj protokol izvlačenja iz čupave situacije.
Verovatno se uplašila ne samo za svoj život, već i za živote svoje dece.
Dala je Marku nedelju dana pre nego li nestane sa lica zemlje, pre nego li umre Nora Nikolić i rodi se neko sasvim drugi.
To je bio njihov plan.
Kada svedu sve račune, kada preuzmu Saru, sve tri se kao gumicom obrišu.

Prva je plan poremetila upravo ona, Aleksa. Zaljubila se, zavolela Vladislava i nije bilo žive sile da je od najdivnijeg muškarca na svetu pomeri. Ljiljana, njegova sestra ju je čuvala kao blago, a Vladislav... Tako se trudio da joj nikada ni jedna reč ne stvori nelagodu, da je ne povredi ni jednim gestom.
Ali Nora je odmah primetila, čak i ono što je od Vladislava sakrila...

- Ne znam o čemu pričaš, ništa me ne muči - govorila je, ali Vladislav je video da joj oči svetlucaju posebnim sjajem...

- Hteo bih da te pitam nešto... Da li bi se udala za mene? Živimo zajedno, lepo se slažemo, ti si najdivnija žena na svetu... Ali mene je strah da ćeš jedno jutro rešiti da zbrišeš, da ćeš shvatiti da te nisam dostojan... Znaš, želeo bih da poništim tu mogućnost! Želeo bih da i pred narodom zvanično budeš ono što jesi pred Bogom. Moja druga polovina, moje srce, moje sve...