Misliš da znaš

Osam

Šarena hladovina starog hrasta bila je dovoljna da od julskog sunca zaštiti dvoje mladih ljudi na jednoj i jednu mladu ženu na drugoj klupi.
Dok se, nadala se Nora, zaljubljeni par smejao od srca, njeno je srce stajalo stegnuto, a duša gubila poslednji tračak svetlosti.
Svesno je dozvolila da tama obuzme sve što je u njoj nekada bilo lepo i dobro, ako je to bila cena za platiti sopstvenu slobodu.
Mahinalno je pogledala preko levog ramena, prema ulici i skretanju ka Markovoj kući. Drugi dan kako je nije pozvao telefonom ili joj makar nekako nije stavio do znanja bilo šta!
A i čemu li se nadala, pomislila je gorko, kada je znala da su jedan drugom čist ventil za izbacivanje viška energije.
Drugi dan...
Već gotovo te iste večeri trebala bi da krene natrag kući, tamo gde je odrasla, tamo gde je bila voljena, baš tamo gde je izgubila svaku iluziju koju je u životu gajila. Baš tamo gde su Diznijeve prinčeve zamenili tamni vampiri, baš tamo gde princeze nisu imale srećno do kraja života.
Vraćala se kući, nakon duge četiri godine, da zagrli roditelje, da poljubi sestru koju voli iznad svega, da ih vidi, a pri tom ni u jednom trenu ne otkrije bol koju duboko u sebi nosi. Da na lice stavi masku i bude ono što je nekada bila, sakrivši ono što sada jeste.

Prošlo je pet godina kako ju je Ognjen zgrabio za ruku, odveo njenim roditeljima da se pozdravi i pod velikom laži o srećnom životu u dvoje naterao je da pokupi sve što ima.
Prošlo je pet godina kako je njen život prekinut, a počelo je čistilište pred sam ulazak u pakao.
U pakao je kročila s obe noge, svesno plešući sa djavolom onog trena kada je iz kuće na jezeru u šumu prevedena dalje...

- Zašto odlazimo? Ovde mi je lepo, Ognjene!

- Zato što ne možeš da se porodiš ovde i nemam namere da te obilazim stalno. Vodim te kod jednog prijatelja gde ćeš boraviti do porodjaja, a onda tvoje dete ide na usvajanje!

- Pobogu, Ognjene, to je naše dete! - ridala je sva ispijena i slomljena grleći svoj već veliki stomak.

- Ne zanima me nikakvo dete. Kada si bila glupača da nećeš da abortiraš, sada ćeš ga lepo dati na usvajanje.

- Ali ne želim!

- Niko te ne pita šta ti želiš ili ne želiš! Nemaš dete, da li ti je jasno?

Spakovala je i poslednje krpe svoje garderobe u svoj devojački kofer, zatim ga jedva ubacila u gepek automobila i sela na zadnje sedište.
Na prednjem, suvozačevom mestu, sedela je devojka duge crvene kose.
Poljubila je Ognjena, zatim Nori poslala gadljiv pogled...

Spavala je dugo. Najveći deo puta je prespavala i kada se našla u nepoznatom gradu, na nepoznatom mestu, pred nepoznatom kućom, osetila je strah...

- Vasilije! - uzviknuo je Ognjen i krenuo ka muškarcu sa grubim crtama lica - Doveo sam ti poklon!

- Poklon, mali? Za mene?

- Za tebe i Mariju! - rekao je i zatim otvorio vrata automobila i ni malo nežno povukao Noru za ruku.

Norin pogled je susreo Vasilijev strog i hladan, a zatim i pogled sitne ženice iza njega. Plakala je s rukom na usnama, hipnotisano zagledana u Noru...

- Evo, dobićete dete!

- Nadam se zdravo! - Vasilije je bio krut.

- Zdravo i pravo! - odgovorio je Ognjen ponosno, rukujući se sa Vasilijem.

Sama, stajala je na sredini dvorišta i sa molbom u očima gledala u uplakanu ženu.

- Ja sam Marija... Hvala ti, devojčice!

- Na čemu? - plačno je upitala Nora.

- Na detetu kog si rada odreći se i dati nam da ga usvojimo...