Misliš da znaš

Šest

-Daj mi ruku devojčice...

- Sklonite se svi od mene!

- Devojčice, daj mi ruku. Dodji da ti pomognemo. Hajde, ustani s tog dušeka...

- Neću, sklonite se!!!

- Pomozite mi ovamo! - vikala je žena sva u crnom.

Oko prestrašene devojke sjatili su se muškarci i žene, neki je držali za ruke, neko za noge, podizali su je s kreveta i vukli, dok se ona opirala. Pokušavala je da šutne, da grebe. Da ujeda i pobegne.
Imala je nagon da beži, imala je sekund prilike, imala je... Ništa.
Oni su je sputali i poveli, nekud.
Svi obučeni u crno, svi bez lica. Svi njoj strani i nepoznati.
Zasigurno je znala da će je sada ponovo prodati i samo će se promeniti njen vlasnik.
Možda joj bude i gore nego što je do tada bilo. Možda je ostave u nekom bordelu ili u nekom od onih perverznih klubova? Možda je raskomadaju i njene organe prodaju kao da je svinjska polutka?
Možda...
Možda joj bude bolje?
Možda završi kod nekog starca koji ne može ništa osim da liže? Možda joj bude bolje? Možda...
Ne, bolje neka je ubiju.
Bolje. Da završi agoniju, da njeno telo više ne koriste svi za svašta. Da njenu decu ne odvode Boga pitaj gde. Da joj napokon lakne.
Neka je raskomadaju. Možda će njeni organi da nekom dobrom čoveku spasu život.
Ne, bolje da je ne raskomadaju!
Šta ako njeno srce dobije zlikovac, pa nastavi da čini zlodela?
Ne, najbolje je da je odmah ubiju...
Ili sa se ubije sama, čim za to uhvati prikiku, a biće je. Mora je biti.
Skočiće.
Guraju je u automobil, a na filmu je videla da ako iskoči iz automobila može da pogine!
Da, to će uraditi.
Iskoćiće iz automobila i udariće je dugi automobil. Umreće.

- Dajte sedativ, povrediće se! - čula je grub muški glas.... I osetila je blaženstvo.

Lebdela je laka poput pera nošena milinom.
Na velikom igralištu bilo je mnogo dece, a i ona je bila dete.
Prelepa plavuša držala je dva korneta sladoleda i nudila joj jedan.
Uzela je i oslovila plavušu sa mama...
Muškarac u farmerkama i majici, čist i mirisan prišao je njoj i plavuši i zagrlio ih obe. Poljubio je u kosicu, zatim je popeo na ramena.
Njega je oslovila sa tata.
Hodao je i na trenutke poskakaivao fok je sedela na njegovim ramenima. Smejala se i čvrsto držala sladoled koji se slivao niz kornet, niz njenu šaku u ručici.
Smejala se. Smejala se od srca...
Mama i tata....

Mama ju je uhvatila za jednu, tata za drugu ruku kada se spustila s tatinih ramena.
Hodali su i pevali...
Onda ju je nešto uhvatilo za tanane nožice i ostala je u mestu. Sve ju je vuklo na četiri strane.
Pokušala je da se otrgne sputana što roditeljskim rukama, što nevidljivim okovima na nogama.

-Ne! - vrisak se prelimio, a ona je bila vezana za krevet.

Još jedna čudna kuća, još jedan pakao! - razdrala se i počela neutešno da plače.

- Mila, polako. U bonici si. Vezana si za krevet da se ne bi povredila nakon budjenja iz sedacije. Polako, malena, polako... - starija ženica u beloj uniformu stajala je pored nje milujući joj čelo.

- Nadam se da su mi svi oragani tu, ne želim neki zlikovac da ih se dočepa...

- Aleksa, moramo dobro da razradimo plan.

- Ne, ja ću razraditi plan, a ti se pobrini za Vladislava. Ne želim da ga sretnem.

- I Markov poziv očekujem uskoro. Da zaključimo poslovanje.