Misliš da znaš

Dvadeset i devet

Još malo... Pustiće još malo da vreme pokaže svoje pravo lice pre nego li poslednje karte stavi na sto.
Bilo je neznatnih razlika izmedju njih dvoje. Krucijalna je što je bila žena, dvadeset pet godina mladja od njega, sve je ostalo bilo apsolutno zanemarivo.
Zagledan u daljinu beskrajnog nebeskog prostranatva, dok su se beličasti cirusi igrali bezbrižno, njegove su misli haotično jurile na nekoliko strana.
Niti je mogao i želeo da sluša svog sagovornika, niti je želeo da se na njega skoncentriše.
Imao je kud i kamo većih briga koje su ga morile trivijalnost propalog posla bila je zanemariva.

Mariji je bilo gore. Imao je osećaj da je samo Sarino prisustvo bilo to koje ju je držalo u životu ove zadnje pet godine.
Sada ni nje nema.
Iako se one čuju telefonom, da, znao je za to, nikada nisu ni gubile kontakt, prisistvo deteta bilo je sasvim drugačija stvar.
Oduzeta...
U starosti dodje vreme za kajanje i žal za svim onim propuštenim ili proćerdanim prilikama.
Bilo bi mnogo drugačije da je prigrlio svog sina onda kada je moga i trebao, a ne da ga nekrunisanog ostavi na milost samom sebi i lošim izborima.
U dubokoj straosti, znao je, tek će se pokazati svi njegovi loši izbori, ali sada, sada oseća prvu od mnogih njegovih posledica.

S Ognjenovom slikom pred očima, ni zelenilo drvoreda nije moglo da ga iz loših misli trgne.
Uvideo je svaku sličnost izmedju Sare i Ognjena. Svaku mimiku, gestikulaciju, kao da je s njim odrasla. Uvideo je i taj temeprament, tu sklonost ka takmičenju, ka osvajanju nečije pažnje.
A nije joj trebalo. Sara je osoba za sebe koja je samom pojavom plenila.

Ali sve bi bilo drugačije, da je samo on doneo drugačiji izbor.

Jedne noći apsolutne nepažnje provedene u bezbrižnim igrarijama ljubavi, začet je neželjeni dečak.
Njegova majka, student svetske književnosti i on jedan mladi budući arhitekta, našli su se na samom raskršću.
Doneli su odluku.
Neće nikome uskratiti pravo na roditeljstvo time što će jedan život u utrobi ubiti, već će dete dati na usvajanje.
Biće mu dobro tamo gde je željen, biće mu odlično tamo gde će biti voljen i gde su ljudi sposobni da o njemu brinu.
Oni nisu bili zreli, spremni, još manje sposobni za tako nešto.
Nisu bili sposobni da budu roditelji.

Njihova bezazlena igra ispod pokrivača obradovala je stariji bračni par.
Godinama su mučili muku i na kraju se rešili da okrenu ledja predrasudama i govorkanju, te su usvojili novorodjenče.
Devojka ga je predala bez da ga u usnule okice pogleda, medjutim njemu je neka kugla skakutala u stomaku.
Njegov sin išao je na staranje drugima.
Godinama je iz prikrajka pratio šta od njega nastaje.
Njegovu majku više nikada nije video, davno se odselila iz grada, ali je sećanje ostalo.

Bračni par koji ga je usvojio dobro se brinuo o njemu i njegovim potrebama, ali dečak, kasnije momčić je želeo više... Mnogo više!

Krv nije voda potvrdjuje i činjenica da ga je zov krvi upravo i doveo do njegovih vrata jednog dana.
Momčić sa budućnošću postao je muškarac bez opcija pred sobom.
U kasnim tinejdžerskim danima uleteo je svet mnogo veći od njega, a kada više nije imao kuda, prodao je svoje usluge djavolu lično.
Počeo je da radi za sopstvenog oca, ni ne znajući da mu je otac. 
Mislio je da će otplatiti dug koji se gomilao dovodjenjem jedne devojke sa stomakom do zuba.
Mislio je da će mu se sve oprostiti ako njemu i njegovoj ženi da razonodu u vidu poklonjenog deteta.
Mislio je....

Vasilije je sumnjao.
Sumnje su nestale onog dana kada se rodila Sara i kada je video u njoj sve generacije svoje porodice, sebe, svog sina Ognjena.
Sara he bila pre svega svoja majka, a zatim i Ognjen. Vasilije, Anita, Blagoje i Marica i cela loza iza njih...

- Poslednji kvartal kazuje da... Vi me ne slušate? - napokon primeti gospodin u odelu da ga njegov sagovornik u opšte ne prati.

- Znate da su moj fah cigle, zidovi i materijal. Dobar sam s matematikom, ali vi ste ekonomista, vi brinete o novcu. Ovaj satanak je završen, možemo uživati u ovom divnom danu, pogledajte te paperjaste oblake... - zavalio se više u fotelju od trske uzimajući gutljaj već hladne kafe...