Misliš da znaš

Dvadeset i dva

Nora Videnović - krasnopisom stajalo je odmah pored Markovog imena. Tačka na kraju umesto krune na glavi.
Gospodja Videnović je ponosno izašla iz opštine u pratnji Alekse, Vladislava, Novice i Marka kao mladoženje.
Uspela je.
Tek mala pobeda kao prva koja otvara vrata drugoj.

Nije obavestila roditelje da se udala. Ni sestru. Druge nije imala u životu.

Bolelo je to što je sakrila činjenicu, po drugi put da će postati majka, da se ovog puta obavezala muškarcu u dobru i zlu, da ga poštuje ceni i neguje, da s njim deli postelju i večeru.
Bolelo je jer nije znala kako da pred njih izadje s muškarcem koji je bio dugogodišnji prijatelj njenog oca.
Bolelo je...
Jer je pristala...

S druge strane ulice, stajala je Dragana.
Za ruke je držala Milenu i Jovana, svoje andjele, svoje blago, predato Nori i Marku na trajno staranje.
Ni ona sama nije mogla drugačije da postupi, plašila se.
Jedino dobro u celoj priči bila je Nora.
Iz nekog razloga znala je Dragana da će Nora uvek učiniti pravu stvar...

- Čestitam gospodjo Videnović - rekla je Dragana pružajući joj ruku, bez trunke zajedljivosti, prkosa ili pakosti.

- Zahvaljujem bivša gospodjo Videnović. Kako si?

- Odlično znajući da si ti tu. Deca su htela da vide teta Noru u venčanici, nisam mogla da im objasnim da teta Nora ne nosi venčanicu.

I nije je nosia.
Nije mogla.
Januar nije posustajao za decembrom u svojim ledenim danima.
U beloj pufnastoj jakni, trudna Nora je izgledala upravo kao Sneško Belić koga je sa decom pravila.
Lakše bi se ulicom kotrljala no što bi mogla da korača
Nosila je bele pantalone koje su po ivicama nogavica već bile mokre i bele gležnjače umesto elegantnih cipela...

- Možda s leta dečice draga i napravimo neko veselje, pa teta Nora obuče venčanicu - rekla je i namignula kao da im daje obećanje.

Markov smrknut pogled veselog mladoženje rekao je dosta.
Bilo je dosta druženja bivših i sadašnjih gospodja, bilo je vreme da se kući krene.
Pozdravila je Draganu i preuzela Milenu i Jovana za ruke i povela ih ja terencu pored koga ju je već čekao Marko.

- Gospodjo Videnović...

- Mogla sam ostati gospodja Nikolić, prema tome...

- Još si ljuta nam mene?

- Više nego što misliš, Marko, ali o tome neću pred decom! - bila je stroga. Još mu nije oprostila prethodni dan...

Došao je kući prilično kasno. Večera je odavno prošla, a deca su spavala. Marko je negde slavio svoje Momačko veče, drugi pokušaj, a momak odavno bio nije.
Mirisao je na ženski parfem i konjak, mirisao je na kurve i seks.
Slavio je...

Poput loptice skočice, cekom svojom težinom je poskočila sa kauča čim je čula da je kročio u prostrani hodnik.

- Kasniš, mladoženja - bila je zajedljiva.

- Šta hoćeš od mene?

- Osim poštovanja ništa više! - rekla je sklopivši ruke preko grudi.

Bio je besan. Bio je ludo besan. Bio je besan do ludila, ako je to lakše objašnjenje.
Mrzeo je kada mu prkosi, a taj prkos iz nje nije uspevao da iskoreni.
Pokušao je lepim.
Pokušao je nežno.
Pokušao je...

Zgrabio ju je za ruke, šake joj stiskajući do bola.
Ni malo nežno bacio je natrag na kauč i onemogućio joj da se pomakne.
Crvenilo na njenim zglobovima obećavalo je modrice narednog dana, dok je Marko silovito prodirao u njenu intimu.