Misliš da znaš

Osamnaest

Nije joj bilo do ustajanja. Poput lenje, trome mačke protezala se po Markovom, sada već nihovom krevetu koji je isporučen onog trena kada je s koferom na točkićima kročila u njegovu kuću.
Mekoća dušeka i svežina posteljine su joj prijali, naročito nakon još jedne besane noći.

Osim preseljenja u Markovo carstvo, sve ostalo što se ticalo Nore ostalo je isto.
Anulirala je sve poslove koje je imala i sada je čekala novo angažovanje. Nije joj trebao novac, ali adrenalin jeste.
Tek po nekad se dešavlo da se seti Ognjena i trenutka kada je videla gašenja života u njegovom pogledu. Progonile su je slike, ne kao što je to obično bivalo, ali jesu. Sećanja su se nizala od kojih joj je podilazila neka jeza.

-Još pet minuta - rekla je na glas, a opet za sebe, davajući sebi još pet minuta da se razvuče po krevetu.
I tako svako jutro, već više od mesec dana...

- Kofer? Samo jedan kofer? - rekao je naslonjen na dovratak trpezarije u ruci državši pročitane novine.

- Šta fali koferu? Zar nismo rešili...

- Moram da te prekinem. Jesmo rešili, ali sam se nadao da ćeš doneti nešto više od jednog kofera. Žensko si, sigurno imaš...

- I više nego što misliš, ali ovo je samo početak.

I jeste bio početak. Svaki dan tokom dve nedelje donosila je po jedan kofer. Polako je kuća Videnovića postala dom. Dašak žene koja je tu da ostane mogao se osetiti iz skoro svakog ugla.
Sitnice u vidu svakavih detalja davali su onu toplinu i dubinu odnosa jedne osobe prema drugoj.

Namirena Markova posesivna priroda i Norina nova šansa, sa nadom da će možda ponovo reći da voli...

Jaki tresak nečega i komešanje glasova sa donjeg sprata kuće naterali su je da svoju mantru od još samo pet minuta skrati.
Navukavši kućnu haljinu preko spavaćice, još uvek raščupane kose, hitrim koracima je krenula ka prizemlju, da vidi šta se to dešava.

Razaznala je ženski glas, prepoznala Markov, muški, čula je i Novicu.

Brzo se spuštala spiralnim stepeništem vodjena sve glasnijim razgovorom u kome je spomenuto njeno ime čak nekoliko puta. Tema rasprave izmedju dva muškarca i jedne žene, bila je upravo ona.

- Pustio si izdajicu u svoj krevet? Marko, nisko si pao! - čula je ženu, a zatim i videla kako joj Marko sklapa dlanove oko vrata, dok Novica pokušava da ga skloni od nje.

Bila joj je poznata plavuša. Činilo joj se da ju je videla prvi put kada je s Markom delila krevet. Da, da, to je bila devojka koja ju je gledala podozrivo, besno, možda čak razjareno? Da, tog dana Marko je imao nekih problema u "poslu"...

- Gore mi uši od ogovaranja. Ne volim kada me ogovaraju pre prve jutarnje kafe! - rekla je s osmehom davajući do znanja svima prisutnim da je čula.
Hm, Vasin čovek...

Novica je brže bolje izašao da donese Norinu kafu, znajući da nije ni malo bezazleno naći se u njenoj blizini naročito kada se smeši. Onako, pod brk.

Marko je pokušao da smiri svoje disanje. Milica je ovog puta došla jer je kriza bila prejaka.
Dve stotine grama čistog kokaina i pola kilograma krštenog joj je bilo malo.

- Braniš kučku kurvinsku, dokle bre? - Milica je bila sve gore, tresla se i nekontrolisano balavila.
Marku nije bilo prijatno, šta više, imao je neodoljivu želju da je izbriše sa karte sveta.

Nora je ipak ostala ona prisebna. Nedodirljiva, jer reči bezvredne osobe su se o nju obijale kao kapi kiše o staklo.
Frknula je jednom samo, glasno i krenula ka trpezariji i kafi za koju je znala da je odavno gotova.