Misliš da znaš

Dvadeset i jedan

* Kako si mila?
* Da li bi mi verovala da ti kažem da sam dobro? - upitala je s osmehom svoju mamu dok je milovala odveć okrugli stomak.

* Zašto ti ne bih verovala? Nedostaješ nam. Pet meseci je dugačak period od kako smo te zadnji put zagrlili...

I jeste bio je. Decembar je u najveće lomio kosti svojim ledenim danima, Nora je sve manje izlazila iz kuće, a svoju porodicu je videla poslednji put za sestrin rodjendan.
Iako odavno naviknuti na duže periode razdvojenosti, sada je posebnu nostalgiju osećala naročito dok je spremala sve za novine u kući...

Ubrzo nakon poslednjeg napada na kuću, Nora i Marko su dobili dva nova člana njihove čudne porodice. Markova deca su pravosnažnom presudom predata njemu na staranje, a Dragana je ostala po strani.
Tek jedan kratki namig i sitno izvijanje Norinih usana u nekakav poluosmeh Dragani je značilo da će sve biti u redu.
Žrtveni jarac koji je načinjen u cilju zadovoljenja pravde urodio je plodom. I po Draganu i po Noru.
Skinula je konkurenta, a Dragana je dobila zadovoljenje.

- Brini mi lepo o deci.

- Hoću, ne brini. Kada želiš da provedeš vreme s njima, pozovi mene, sve će biti rešeno! - iskreno je rekla i dečaka i devojčicu odvela ka njihovim novim sobama.

Deca je nisu volela. Ne naročito. Prema ocu su bila ravnodušna, a prema Nori... Nije je bilo, bila je vazduh.
Nisu je vredjali ili pravili smicalice, ali nisu ni obraćali pažnju na nju.
Nije ni ona pokušavala da preuzme Draganino mesto. Nije se ni trudila jer je znala da je tako nešto prosto nemoguće.
Medjutim, ona je bila prva koja je potencirala da deca treba da vidjaju majku.
Dragana je narvno bila zahvalna na tome, ali ne i Marko...

Često je upravo njen trud da balansira bio razlog za rasprave, ne tako retko i svadje.
Patila je za Sarom, želela je da nekako sve brže prodje, da napokon ima svoje dete u svom naručju, a posle kako bude.
Ni Aleksa nije mogla da je razgali u nekim trenucima. Aleksa je nastavila da vodi poslovanje kako je umela i znala, a opet pod budnim okom Vladisalva Ivkovića. Nije je puštao ni na trenutak samu...

- Završila si razgovor? - pitao je prilazeći lagano, s ledja.
Spustio je dlan na njen trbuh, zatim joj utisnuo poljubac u vrat.

- Jesam, Marko. Dečurlija otišla u školu? - pitala je s osmehom, dragi su joj bili ti vragolani koji su je jasno držali na svom mestu.
Ona je samo zla maćeha u njihovom životu.

- Jesu. Ne razumem kako funkcionišete bez obraćanja jedni drugima. Oni nemaju nikvo mišljenje o tebi, ti si prema njima ravna crta. Kako mislite da nastavimo?

- Onako kako možemo. Ne napinji decu, ja im nisam majka, ja sam maćeha, a oni su navikli na majku. Ne na tebe, ne na mene. Mislim da ti je greška što si Dragani oduzeo strateljstvo!

- Šta ti znaš! - počeo je da viče - Šta znaš? Ja želim svoju decu pored sebe!

- Oni žele majku! - vratila mu je istom merom, zatim se sklonila iz njegovog naručja i požurila ka dečijoj sobi.

Klinci u školi, Sara daleko, van njenog domašaja i na kraju još je trudna. Vezana nekakvim nevidljivim lancima nije mogla da se otrgne porivu da iskoći iz svoje kože.

Ovo sigurno nije moj život! - vrusnula je u trenutku okretajući se oko svoje ose u beloj, sterilnoj prostoriji namenjenoj za novorodjenče.

Izgubljena... U sopstvenim izborima i pogrešnim skretanjima zakucana ekserima... Izgubljena.
Dala je šansu i nadala se najboljem znajući da svakog časa može dobiti i najgore.
A činilo joj se da najgore tek dolazi...