VETROVI REVOLUCIJE

IX

Osmi mart. Sudbonosan dan. Tog dana počela je Februarska revolucija. Narod je i dalje bio na ulicama, zahtevajući promene. Car, koji je još uvek bio na frontu, krenuo je put Petrograda.
Tog jutra otac i Dimitrij nisu sišli na doručak. Još pre svitanja povukli su se u očevu radnu sobu i nisu izlazili celi dan.
Majka se pretvarala da se ništa ne dešava, na posletku u poslednje vreme se uvek pretvarala da spoljni svet ne postoji i bila je izuzetno dobra u tome. Aleksandra je bila zaokupirana svojom trudnoćom i nije skidala ruke, sa svog još uvek prilično ravnog stomaka. Nadeždino raspoloženje se naglo popravilo i bila je izuzetno vesela, što je veoma iritiralo majku.
"Prestani da se keziš" rekla je majka bacajući viljušku.
"Zar toliko ne podnosiš tuđu sreću?" Nadežda se ironično nasmejala.
Majka je odgurnula stolicu uz glasno škripanje i otišla u sobu.
Ekaterina je gledala kroz prozor. Zurila je u neku tačku i nije se pomerala.
Vasilisa je čitala pisma, uglavnom zakasnele rođendanske čestitke.
" Imam strašnu glavobolju. Povući ću se u svoju sobu" rekla ne Anastasia i ustala od stola.
Nesigurnim koracima se pela mermernim stepeništem. Vrtelo joj se u glavi, bila je izuzetno slaba i od onog dana kada je saznala da je Josif uhapšen skoro da nije ni ustajala iz kreveta.
Teškim koracima je došla do svog kreveta i srušila se na njega. Zavuka je ruku ispod jastuka i napipala parče papira. Zbunjeno ga je izvukla, bio je presavijen na pola. Srce joj je snažno lupalo, a nada se probudila.
Pažljivo je otvorila papir.

U Petrogradu sam. Pobegao sam, zahvaljujući metežu oko revolucije. Doćiću da te vidim, čim budem mogao. Ne izlazi sama na ulice, ne traži me. Opasno je, a ja ne bih mogao da živim sa sobom kada bi ti se nešto desilo. Volim te, Anastasia Aleksandrovna
              Zauvek tvoj,
                                 Josif

Privila je pisamce na srce. Plakala je i smejala se u isto vreme. Htela je da vrišti od sreće, da pleše i da plače. Ali ono što je najviše želela bio je on. Tada je shvatila težinu Nadeždinih reči. Imamo samo jedan život. Ovih nekoliko dana je živela u potpunoj neizvesnosti. Shvatila je da žive u vremenu kada ništa nije sigurno. Ni život ni smrt.
Otišla je u salon j tražila vrući kakao. U salonu je zatrkla Aleksandru. Bila je vidno neraspoložena i jedna, jedva vidljiva bora usekla joj se na čelu.
"Da li je sve uredu?" upitala je Anastasia.
"Ne, nije. Jako mi je naporno sve ovo, još trudna....." Anastasia se jedva suzdržala da ne prevrne očima.
"Moja majka je rodila nas šestoro, pa joj ništa ne fali" rekla je Anastasia sa osmehom. Josif je živ i u Petrogradu je. Neće dozvoliti da joj išta pokvari dan. Aleksandra nije odgovorila. Anastasia je uzela knjigu koja je stajala na stolu i počela je čitati želeći da izbegne dalju konverzaciju.
Nadežda je ušla u salon puseći cigaretu. Aleksandra je zaustila da kaže nešto, ali ju je Anastasia pretekla.
"Nadia, hajedmo u dvorište, da prošetamo"
Nadežda je klimnula glavom i okrenula se na peti, te izašla iz salona.
Anastasia je izašla za njom.
Sišle su mermernim stepeništem, ogrnule krznene pelerine, navukle rukavice i šubare i izašle kroz ogromna vrata.
"Gospođa je opet raspoložena za svađu?" rekla je Nadežda smejući se.
"Kad nije?"
"Počelo je" rekla je Nadežda nakon kraće pauze.
Anastasia je samo klimnula glavom. Znala je na šta Nadežda misli. Revolucija. Revolucija je počela. Ostatak šetnje nisu razgovarale. Samo su gledale u beskrajna bela prostranstva koja su se pružala pred njima, svaka zaokupljena svojim mislima.
Šetale su, sve dok im obrazi nisu poprimili grimiznu boju, a prsti u krzenim rukavicama se počeli smrzavati.
U kući je vladala grobna tišina. Anastasia i Nadežda su sedele u salonu celo popodne. Nisu pričale, zaljubljenim ženama ne trebaju reči da bi sr razumele.
Anastasia je postala izuzetno nestrpljiva. Nije mogla više čekati. Htela je da vidi Josifa. Očajnički i to odmah.
Majka je naredila da svi večeraju u svojim sobama. Anastasia je mešala gustu čorbu srebrnom kašikom. Osmeh joj je titrao nw usnama, a apetit nije imala. Vasilisa se sklupčala kraj prozora i gledala bele pahulje koje su padale.
Vasilisa je uzdahnula.
"Volela bih da živimo u bekom drugom vremenu" rekla je.
Anastasia se trgla.
"Molim?" zbunjeno je rekla.
"Mislim da bi možda, znaš, bilo jednostavnije da živimo u nekom drugon vremenu. Bez ratova, revolucija i svega toga" Anastasia je videla iskru u Vasilisinim očima.
Uzdahnula je.
"Revolucija i ratova će uvek biti. Takve stvari ne zavise od pojedinaca"
Anastasia se zagledala kroz prozor. Odmahnula je glavom pokušavajući da tsko otera sopstvene misli.
Ratovi ne donose ništa dobro. Samo bol i patnju. Ratovi nisu samo muška stvar, kao što mnogi govore. To je ponajviše ženska stvar. Žene pate najviše u ratu. Nije istina da rat nema žensko lice. Lice rata je u potpunosti žensko.
Vasilisa je odložila napola pojedenu čorbu na stolić u uglu sobe. Prišla je Anastasii.
"Znaš", rekla je, "ti si jedva više od godinu dana starija od mene. Najbliža si mi. Zato želim da ti kažem nešto. Sve zapravo. Ne mogu to više čuvati samo za sebe"
Anastasia je podigla obrve.
"Zaljubila sam se" rekla je Vasilisa sanjalački.
Da ni sama nije bila u istoj situaciji, Anastasia bi se nasmejala. Ali znala je tačno kako se Vasilisa osećala.
"Da pogodim. Stariji je od tebe i verovatno veren" rekla je Anastasia sa osmehom.
"Skoro. Stariji je, nije veren, ali je zaljubljen u drugu."
Anastasia joj je glavom dala znak da nastavi.
"Petar..... "
Anastasia je prasnula u smeh.
"Zaharov?"
Vasilila je klimnula glavom crveneći se.
Anastasia je odložila čorbu na stolić pored sebe i zagrlila Vasilisu.

Revolucija je počela. Uvlačila se u aristokratske kuće kao duh koji ih progoni. I progonila ih je. Neki su uspeli pobeći, a neki su platili životom.