VETROVI REVOLUCIJE

XVII

Anastasia se, u povratku kući, odvažila da upita Josifa pitanje o kojem je razmišljala celu noć.
"Bio si sa Larisom, zar ne?" bila je to više izjava nego pitanje.
Nelagodno se promeškoljio.
"Nemoj me lagati" rekla je kad je videla njegovu reakciju.
"Dobro pa..... imali smo aferu, zapravo teško da je to i bila afera. Spavali smo nekoliko puta i to je sve. Bilo je to davno, pre skoro dve godine. Ne treba da brineš, ima ona svoje momke, a ja imam oči samo za tebe"
Nije mu odgovorila. Nije ju bilo briga za neku aferu. Naravno da je sa svoje 32 godine imao devojke. Zabolelo ju je to što ju je lagao. Ako ju je slagao danas, uradiće to i sutra,a laž će svaki naredni put biti sve krupnija.
"Dovoljno si me otpratio"rekla mu je hladno kada su došli do ugla iza vile Makarovih.
Videla je da joj nešto govori, ali je hladni petrogradski vetar odneo njegove reči, dok se Anastasia brzim koracima približavala kući.

Nadežda je sedela u salonu sa Ekatetinom. Primetila je osmeh na sestrinom licu, osmeh koji nije krasio njeno bledo lice od kada je saznala da je Aleksej poginuo.
"Kaćuša, šta se dešava? " tiho je upitala.
Ekaterina se trznula i uozbiljila se.
"Na šta misliš?"
"Na osmeh. Nisam te videla da se smeješ od..... pa od onda"
Ekaterina je uzdahnula, a zatim odmahnula glavom kao da pokušava da odgna te grozne uspomene.
"Obećaj da nikome nećeš reći"
Nadežda je klimnula glavom.
"Obećavam"
"Petar Zaharov me zaprosio i ja sam pristala"
"Stvarno? Mislila sam da te on ne zanima"
"I nije. Ali sam shvatila da je tako najbolje za sve. Ocu i majci će sigurno biti drago"
"Da, sigurna sam da će biti oduševljeni, grofice Zaharov"
Ekaterina se kiselo nasmejala na ovu Nadeždinu opasku, a zatim se vratila čitanju knjige.
Nadežda je nervozno izašla iz salona uz glasan trsak masivnih belih vrata.
Žurno je silazila niz stepenice do sobe za poslugu. Čim je ušla primetila je Anastasiu koja je sedela za drvenim stolom sa glavom u šakama.
"Anastasia" zabrinuto je rekla.
Devojka je podigla glavu. Nije bila uplakana.
Teško je uzdahnula.
"Šta će biti sa nama?" upitala je privijajući se uz Nadeždu.
"Ko to zna"
"Sad kada je Ekaterina verena za Petra valjda sam ja slobodna" tiho je rekla Anastasia.
Nadežda je odmahnula glavom.
"Bojim se da to ne ide tako. Danas si voljena kćerka sutra dragoceni posed. Veruj mi ubrzo će ti naći nrkog grofa i neće te pitati pristaješ li ili ne"
"Hoću li se kajati?" uplašeno se je upitala Anastasia.
"U vezi čega?"
"U vezi njega. I sama znaš da ovo neće trajati. Ne može da traje. Mi smo dva sveta"
" Oh, mila moja Nastia, svetovi se stalno sudaraju. Nema svrhe da se brineš o tome šta će ko reći. Ako si srećna u tom trenutku, pusti da sve ostalo ide dođavola"
"Praznoglava. Lakomislena. Sebična. Kurva.", nastavila je zamišljeno Nadežda, "Koliko puta si čula da  ovako opisuju ženu? A zašto? Zato što je volela, želela da bude srećna. Istorija je gruba prema ženama. Posebno onim koje iskaču iz tradicionalnih merila poslušnih kćerki, bojažljivih supruga i svetica majki. Znaš, Nastia, istoriju ispisuju pobednici, herojski ratnici i ludi kraljevi, ali šta je sa nama? Ko će ispričati našu priču? "
Anastasia joj nije odgovor, samo ju je snažnije zagrlila.
Anastasia se tada setila krvavo crvene knjižice koju je pronašla u sestrinoj sobi. Da li da započinje tu temu? Znala je da se neće dobro završiti, ali morala je da zna?
" Član si partije" rekla je hladno Anastasia.
Nadežda ju je šokirano pogledala i odmakla se od nje nekoliko centimetara.
"Naravno da nisam, otkud ti to?"
Anastasii je bio dosta laži za jedan dan, pa je planula.
"Ne laži me, Nadežda. Ne znam zašto to radiš, ali otac je bio upravu kada je rekao da si boljševička kurva" glas joj je bio drhtav, ali je vikala.
"Ja, boljševička kurva? Šta si onda ti?" i Nadežda je vikala.
"Nemam ja nikakve veze sa tim anarhistima"
"Ma nemoj. Sama si mi rekla da je jedan od njih. Crveni" rekla je Nadežda imitirajući Anastasiu.
Anastasia je, svesna da je rekla sestri za Josifa, besno izašla lupajući vratima.
Bila joj je muka, došlo joj je da vrišti i da plače, ali je potisnula emocije. U tom trenutku bila je prava kći svoje majke. Uvek savršena, dobrog raspoloženja, sa savršenom fasadom. Svet oko Anastasie naprosto se raspadao. Jedan brat joj je, ako je uopšte živ, na mestu za koje niko ne zna. Jedna sestra joj je član Komunističke partije. Roditelji su ih ignorisali od početka celog ovog haosa.
Dok je hodala prema svojoj sobi, zaslepljena burom emocija čula je Dimitrija i Aleksandru kako se raspravljaju. Vikali su jedno na drugo, Aleksandra ga je nagovarala da odu u Francusku, a on se tome protivio. Njihove svađe bile su još jedna svakodnevnica u ovoj kući, kući sa savršenom fasadom.
Anastasia je osetila vrtoglavicu, nameštaj i zidovi oko nje počeli su da se vrte, postajali su sve mutniji i mutniji, dok joj se u jednom trenutku nije zacrnilo pred očima.

Ekaterina je sedela za svojim toaletnim stolom i tupo zurilq u dva prstena koja su stajala ispred nje. Prvi prsten bio je od srebra, veoma tanak sa malim dijamantom na vrhu. Bio je izuzetno skroman, bez dodatnih ukrasa. Drugi je, pak, bio od belog zlata, po celom prstenu bili su rasuti svetlucavi kristaličići, na čijem je vrhu elegantno počivao ogromni dijamant, koji je bio gotovo dvapit širi od Ekaterininog prsta. Gledala ih je, premetala po prstima i svaki put bi potvrdila jedno: puno je više volela skromni srebrni prsten, prosto zato što je više volela čoveka koji joj je poklonio taj prsten. Istinu govoreći, Ekaterina nije volela Petra. Bio je izuzetno visok i zgodan mladić, sitnih plavih očiju, ravnog aristokratskog nosa i svetlo smeđe kose, da ni ne pominjemo njegovu titulu i bogatstvo. Svaka razumna devojka odabrala bi Petra Zaharova, ali Ekaterinino srce bilo je Aleksejevo za vek vekova. Ali Ekaterina je bila svesna da je Aleksej mrtav, da se neće vratiti i zato je prihvatila Petrovu prosidbu. To će zadovoljiti majku i oca, a ona će živeti na nivou na kakvom je navikla.
Iz razmišljanja ju je prenuo zvuk tupog udarca o pod. Istračala je iz sobe i videla Anastasiu kako leži na podu, kraj mermernih stepenica. Dotrčala je do nje i pokušala da je uspravi. Levom rukom joj je uhvatila glavu i ostila nešto toplo.
Vrisnula je iz sveg glasa.
"Krv"