VETROVI REVOLUCIJE

XV

Nakon petnaestominutne šetnje uskim ulicama, obasjanim kasnim martovskim suncem Josif i Anastasia su stigli do njegovog stana. Stan se nalzio u zgradi oronule fasade koja je imala tri sprata. Sama zgrada se nalazila u veoma mračnoj i izolovanoj ulici. Savršeno skrovište za revolucionara, pomislila je Anastasia.
Stepenište je bilo prljavo i puno pacova. Josif je otvorio teška smeđa vrata i Anastasia je kročila u revolucionarnu jazbinu. U hodniku su se nalzile kutije natrpane letcima koji pozivaju na revoluciju.
"Ovamo je moja soba" rekao je Josif i rukom je uputio u prvu sobu s desna.
"Živim ovde sa dosta prijatelja, pa je malčice haotično" rekao je pravdajući se. I zaista njegova soba je bila urednija od ostatka stana. Bila je izuzetno mala, s jednim malim prozorom u desnom ćošku ispod kojeg je stajao krevet sa belom posteljinom. Bio je uredno složen, a postrljina čista. U sobici su još bili sto i stolica, kao i mala komoda sa nekoliko ladica u kojoj je stajala odeća. Anastasii je posebno za oko zapala polica sa uredno položenim knjigama koja se nalazila iznad kreveta. Ruko je prešla preko knjiga. Odmah je primetila Marksov "Kapital".
Kada je završila sa razgledanjem sobička Anastasia je sela na stolicu, dok je Josif sedeo na krevetu.
"Nemam ništa da ti ponudim, izvini. Uglavnom se hranim u partiji" rekao je gotovo postiđeno.
"Nema veze, ionako neću dugo. Možda se Liza vratila kući i rekla im da me je izgubila, pa me sad traže"
Usledila je tišina. Gledali su se u oči, reči su im jednostavno bile suvišne. Bilo je nečeg tako dubokog, izuzetno intimnog u tom razgovoru očima.
"S kim živiš" upita Anastasia iznenada kao da se tek setila tog pitanja. Ali zapravo to pitanje joj se vrzmalo po glavi još od trenutka kada je u hodniku ugledala ženske cipele.
"Oh, pa tu je nas par. Maksim, Jakov, Artem, ja i pa...... tu je i Larisa" to Larisa je nesigurno dodao.
Anastasia je podigla obrve.
"Larisa" ponovila je za njim.
"Da li ti je ona dobra drugarica?"
"Pa i ne viđamo se baš često"
Anastasia je klimnula glavom. Pa ko god bila ta Larisa, ona mu nije verenica i ne nosi na svom prstu prsten Josifove pokojne majke.
"Da li bi mi učimo nešto?"upitala je oklevajući.
" Naravno, šta? "rekao je spremno.
" Želela bih da vidim Aleksandra"rekla je oprezno.
"Uh, pa pokušaću da ga nađem"
"Pokušati? Znači ti ne znaš gde je on?" u glasu joj se čula zabrinutost.
"Pa i ne baš, ali znam gde je Valeria"
"Pa onda bih da se vidim sa njom"
"Naravno, odvešću te. Sutra u sedam ujutro čekaću te na uglu iza tvoje kuće"
Anastasia mu je prišla i sela mu u krilo.
"Hvala ti Josife. Mnogo ti hvala" rekla je rukama mu prolazeći kroz kao ugalj crnu kosu.
"Za koga, ako ne za tebe, malena" rekao je i spojio im usne.
Kada su se razdvojili teški uzdah Anastasii se oteo sa usana.
"Kako smo došli do ovoga Josife. Mi nismo jedno za drugo. Udaljeni smo miljama. Naši svetovi nemaju dodirnih tačaka, a opet svaki dan bez tebe gori mi je od smrti", bila je na ivici suza.
Stavio joj je prst na mekane usne.
"Srce ne vidi naše razlile, malena. Ono vidi samo drugo srce slično sebi. Šta srce zna o aristokratiji i revoluciji?"
Ovo joj je izmamilo osmeh.
"Želim te, Josife", rekla je iznenada, "želim te više od ičega na svetu"
Sada je bio njegov red da se osmehne.
"Ne još malena. Ne dok ne budeš sigurna"
"Ali jesam......" ponovo joj je stavio prst na usne.
"Ali nisi, samo misliš da jesi. Ima vrema, jer ja od tebe ne mrdam"
"Zamisli samo, mi smo ti koji menjaju svet. Zamisli, malena moja kakve ćemo promene doneti. Više neće biti klasa i ljudi poput nas će moći biti zajedno" govorio je zaneseno.
"A gde sam ja u svemu tome?"
"Kako gde, pa pored mene" rekao je i poljubio joj vrat.
"Josife, posle revolucije ljudi popit mene više neće pripadati ovde. Za nas više neće biti života u Rusiji. To je ono što ti govorim. Ako vi pobedite, za nas nema mesta. Ako mi pobedimo, nema mesta za vas. Kako ćemo onda ikada biti zajedno?"
"Zar ne kažu da ljubav uvek nađe način?"
"Nadam se" rekla je Anastasia zamišljeno gledajući u beli zid ispred sebe.

Nešto kasnije Josif je Anastasiu otpratio kući. Rastali su se poljubcem ispred dobro poznatih malih, belih vrata. Svaki put kad bi se opraštala od njega Anastasia bi pomislila samo jedno: Šta ako je ovo poslednji put da ga vidim?
Čim je kročila u prostoriju za poslugu videla je Lizu koja je sedela za stolom sa glavom u šakama.
"O, Liza hvala Bogu da si dobro" rekla je Anastasia sedajući preko puta nje.
Liza je podigla pogle i lice joj se ozarilo. Skočila je sa svoje stolice, dotrčala do Anastasie i čvrsto je zagrlila.
Anastasia se nasmejla.
"Da li si ikome rekla da si me izgubila?" upitala je ozbiljno.
"Nisam. Mislila sam sačekati, pa ako se ne pojavite, da ću onda reći, bilo me je strah i ja... ja"
"Uredu je, Liza. Dobro je što nikome nisi rekla"
Na Anastasiinom licu se pojavio zagonetni osmeh koji je Liza odmah primetila.
"Videli ste ga?" upotala ke uzbuđeno.
Anastasia je klimnula glavom, sa širokim osmehom na usnama.
I Liza se široko osmehnula.
"Bolje da pođem, da ne primete da me nema"
Anastasia se žurnim koracima pela stepeništem dok je crna, vunena suknja viorila za njom.
Dok je prolazila pred salona Anastasia je kroz odškrinuta vrata čula usplahirene glasove svojih roditelja.
"Aleksandre, možda zaista treba da odemo pre te druge revolucije" majčin glas je bio strog i promukao.
"Maria, urazumi se. Neće biti druge revolucije, a iako je bude još uvek ima dovoljno carevih pristalica da opametimo te usijane glave" u očevom glasu Anastasia je čula da je iznerviran.
"Ali Nadežda kaže........"
"Nadežda! Ponaša se kao obična kurva! Boljševička kurva"
"Kako se usuđuješ da tako govoriš o sopstvenom detetu?" upitala je majka sa nevericom u glasu.
"Šta misliš kako je došla do tih informacija. Maria, za ime Boga"
Anastasia je slušala, ali nije mogla da veruje svojim ušima. Nije mogla da veruje da je Nadeždu rođeni otac nazvao boljševičkom kurvom.
Tiho je prošla pored salona, pazeći da je roditelji ne primete.
Čim je otvorila vrata svoje sobe Anastasia je primetila Ekaterinu kako pogrbljeno sedi na Vasilisinom krevetu.
Prišla joj je i stavila ruke na ramena.
"Kaćuša, šta se desilo?"
Ekaterina se okrenula. Oko očiju je imala crve krugove, a niz njene bele obrze slivale su se suze.
"P.... P...... Petar" jedva je govorila kroz jecaje.
"Šta je uradio?" zabrinuto je upitala Anastasia prelazeći rukom preko sestrinih leđa.
"Zaprosio me, Nastia"
"Oh. Pa sigurna sam da se nije uvredio kad si ga odbila. Ipak ti je verenik nedavno poginuo"
"Pristala sam"
"Pa zašto onda plačeš" upitala je Anastasia kroz smeh.
"Aleksej......."
"Bi želeo da ti budeš srećna" prekinula ju je Anastasia.
"Šta bih ja bez tebe, dosado mala?" našalila se Ekaterina, a zatim je zagrlila Anastasiu.