VETROVI REVOLUCIJE

XVIII

Sledeće čega se Anastasia sećala bilo je sedam pari očiju koje ju je zabrinuto gledalo. Brzim pogledom prešla je preko lica ljudi koji su klečali kraj njenog kreveta. Majka, otac, Aleksandra, Dimitrij, Ekaterina, Vasilisa i doktor Abramovič. Glava ju je užasno bolela.
Majka i Ekaterina su ponavljale molitve, dok su Aleksandra i Vasilisia stezale brojanice u rukama.
Doktor je stavio ruku na Anastasiino koščato rame.
"Sve će biti u redu, samo treba da se odmara. Srećom rana je površinska. Verovatno je pala u nesvest od velikog stresa. Par dana odmora i biće kao nova"
Otac i Dimitrij su otišli da isprate doktora.
Anastasia je prvo primetila da je Nadežda nedostajala. Zatim se počela prisećati kako je došlo do ovoga. Prvo Josif, zatim Nadežda i onda se naprosto srušila. Zatvorila je oči, kao da tim pokušava da obriše ovaj dan iz svog sećanja. Na njenu sreću majka je ovo protumačila kao znak da zeli da se odmori.
"Hajde devojke, ostavićemo je da se odmori" tiho je rekla majka.
Čim je čula zatvaranje vrata Anastasii su udarile suze na oči.

Nakon svađe sa Anastasiom besna Nadežda je istrčala iz kuće i zaputila se prema Smoljnom institutu.
Smoljni institut je, posle Februarske revolucije postao mesto okupljanja boljševičkog radnog i vojničkog saveta. Nadežda je trčala kroz uske ulice i široke avenije veličanstvenog Petrograda dok joj je rano aprilski vetar šibao lice. Kada je stigla do Smoljnog bila je gotovo bez daha. Utrčala je u zgradu usput pozdravljajući drugove i drugarice koje je sretala u prolazu. Pre nego što je ušla u prostoriju u kojoj je bio Josif stala je ispred vrata, povratila dah i zagladila nabore na svojoj suknji. Dvaput je kucnula, a zatim otvorila vrata. Josif je stajao na sredini prostorije, gde se nalazio masivni drveni sto, sa još par drugova. Pušili su cigarete, pili votku i bilo je očigledno da su bili udubljeni u rešavanje nekih problema.
"Nadežda" rekao je samo, dok mu se mlada žena bacala u naručje.
"Da li vas prekidam?" upitala je, mada nije imala nameru da ode.
Josif je odmahnuo glavom.
"Drugovi, nastavićemo kasnije"
Muškarci su se poslušno pokupili i izašli iz prostorije. Nadežda je sela na sto zadižući suknju tako da joj otkriva butine.
Josif joj je prišao laganim koracim, a zatim uzeo votku koja se nalazila iza nje i sipao im oboma punu čašicu ovog pića. Oboje su iskapili času.
Bilo je sasvim jasno kuda vodi ovo popodne i zbog čega je Nadežda zapravo došla.

Anastasia je zamišljeno gledala kroz prozor kada je Nadežda ušla u sobu. Tiho je otvorila vrata i klekla kraj Anastasie.
"Izvini, Nastia" rekla je blago.
"Za šta?"
"Za sve"
Anastasia se nasmejala i palcem obrisla suzu koja je zaiskrila na sestrinom licu.
"Izvini ti, Nadia"
Nadežda je uzdahnula, a zatim čvrsto zagrlila sestru. Osećala se kao da joj duguje objašnjenje.
"Član sam partije da bih znala šta se događa. Da nas mogu izvesti iz Rusije na vreme" rekla je uzimajući Anastasiinu ruku.
Anastasia je samo odmahula glavom. Nije verovala da će revolucija otići toliko daleko da će morati napistiti Rusiju.

Ova petrogradska noć bila je neobično mirna. Izgledlao je kao da je, ovaj uvek užurbani grad, tog trećeg aprila, dosegao nirvanu. Ulice su bile tihe i sanjive, nebo vedro išarano sjajem zvezda. Zatišje pred buru, pomislila je Nadežda dok je navlačila zavese na velike prozore Anastasiine sobe.

Josif je te večeri u svoj skučeni stan u zabčenoj ulici ušao poprilično pripit. Nekoliko flaša votke koje je podelio sa drugovima dovele su ga do stanja u kojem nije bio godinama. Kad god bi se napio napravio bi neku glupost, pa tako ni ova noć nije bila izuzetak. Ušao je pridržavajući se desnom rukom za zid. Grlo mu je gorelo od votke koju je popio, a u glavi mu se javila vrtoglavica. Na vratima ga je dočekala Larisa. Bila je u tankoj pamučnoj, gotovo providnoj spavaćici. Gledao ju je, prelazio pogledom preko njenih raskošnih oblina, njene dugačke, sjajne smeđe kose koja joj je bila rasuta po ramenima, njenih dubokih crnih očiju i njenih dugih, vitkih nogu. Uprkos činjenici da ju je život revolucionarke iscrpio i da je imala minimalno sedam kligorama manje nego što bi trebala i dalje je sijala punim sjajem lepe, mlade devojke.
Prišao joj je, spustio ruku na njen uzani struk, jedva malo iznad zadnjice i privukao je sebi. Nije se oprilala, čak šta više gledla ga je zavodnički i nehajano je protresla kosu, te joj je jedan rukav spao na rame otkrivajući njenu porculanski belu put.
"Nedostajao si mi, dragi" rekla mu je na uvo, usput ga ljubeći u vrat.
Strastveno joj je poljubio usne, zatim bradu, pa vrat, pa prsa.
Uprkos svojoj pripitosti vešto ju je podigao i odneo u svoju sobu, gde su zajedno dočekali naredno jutro.

Sutradan se Anastasia probudila sa jakom glavoboljom. Osvrnula se oko sebe, ali nikog nije bilo u sobi. Pokušala je da ustane, ali su joj noge bile teške, te je jednostavno nastavila da leži u krevetu. Čula je glasove iz susednih soba. Bilo joj je jasno da je u toku još jedna svađa između majke, oca, Dimitrija i Aleksandre. Majka i Aleksandra su već nekoliko nedelja bezuspešno pokušavale nagovoriti oca i Dimitrija da napuste Petrograd. Bližilo se leto, te je majka insistirala da provedu predstojeće leto, kao i sva predhodna, na Krimu. Aleksandra ju je podržala, jer se sa Krima najlakše moglo pobeći iz Rusije u slučaju druge revolucije. Otac i Dimitrij, naravno, nisu želeli ni da čuju za ovo.

U sobi pored Anastasiine Ekaterina, Nadežda i Vasilisia su sedele na krevetima razvrstavajući garderobu. I one su čule udaljeno vikanje i lupanje vratima.
"Treba da prekinemo ovo" rekla je Nadežda dok je isprobavala Ekaterinin ljubičasti šešir. Stavila ga je tako da joj til kraljevsko ljubičaste boje pada preko očiju. Crno preje elegantno se uzdizalo.
"Nemoj, Nadežda. Ne možemo mi tu ništa. Bolje da se spakujemo, za svaki slučaj. I Zaharovi razmišljaju o Jalti"
Vasilisa se štrecnula na pomen Zaharovih, ali je nastavila da mazi perje na Nadeždinom smaragdno zelenom šeširu.

Josif se probudio sa jakom glavoboljom, posledicom sinoćnjeg pijanstva. Zbunjeno je pogledao oko sebe i pogled mu je pao na ženu koja je spavala kraj njega. Događaji od sinoć počeli su mu nadolaziti. Ponovo je pogledao ženu i utvrdio da je to Larisa. Proklinjao je sebe u tom trenutku. Od svih žena Petrograda zašto je baš ova morala biti u njegovom krevetu. Ustao je iz kreveta, pridržavajući se za njegovo ivicu zbog vrtoglavice koju je osećao. Nervozno je skupljao svoje stvari i počeo da se oblači. Larisa se promeškoljila, a zatim polako otvorila oči, rukom ih štiteći od sunca koje je dopiralo kroz prozor.
"Gde ti se žuri" upitala je umilnim glasom.
"Izlazim, izađi iz moje sobe dok se ne vratim. Ovo je bila greška. Užasna greška" rekao je ne okrećući se.
"Sinoć nisi tako mislio" glas joj je bio gotovo podrugljiv.
Prišao je krevetu i pogledao Larisu.
"Ovo je bila greška, Larisa. Bio sam pijan. Pogrešio sam"
Ustala je obmotana plahtom, zatim je spretim pokretom ruke navukla svoju belu spavaćicu.
"Oslobađam ti sobu. Presvuci posteljinu pre nego što ovde dovedeš neku od svojih aristokratskih kurvi" rekla je, zatim zalupila vratima.
Josif je uzdahnuo, seo na stolicu i spustio glavu u šake. Kako je mogao to da uradi?

Uz današnji nastavak imam i bonus predlog za seriju😉 U pitanju je ruska serija(možete je naći na YouTube-u sa engleskim prevodom) The road to calvary. Radnja prati dve sestre u periodu između 1914 do 1919. Serija je jako zanimljiva, ja sam je pogledala za par dana.