VETROVI REVOLUCIJE

XXI

Anastasia je sedela na svom krevetu nemo piljeći u malu putnu torbu. U nju je spakovala nešto odeće, hrane i pasoš. Ustala je, prišla ogledalu i poravnala nabore na svom elegantnom bež mantilu. Duboko je uzdahnula, nakrivila šešir i uzela torbu u desnu ruku. Krenula je prema vratima, ali baš u tom trenutku Liza je ušla u sobu.
"Gde si to krenula?" upitala je. Još uvek joj je bilo čudno što ne persira svoju gospodaricu.
"U Moskvu" rekla je Anastasia sa suzama u očima.
"Zašto?" upitala je Liza sada već uspaničeno.
"Kako zašto? Pa da ga nađem" Anastasii je osmeh bio na usnama, ali glas joj je bio plačan.
"Ali... šta ako je..."
"Mrtav" dovršila je rečenicu Anastasia.
Liza je klimnula glavom izbegavajući Anastasiin pogled.
"Onda ne znam. Ali znam da se neću smiriti ako ne pokušam".
"Bojim se da ne možeš sad otići" rekla je tiho Liza.
Anastasia se trgla i pogledala je sa nadom.
"Majka te traži, treba da ideš u neku posetu sa njom".
Anastasia je sela na krevet i uhvatila se za glavu. Znajući da nema izbora sišla je u salon.
U salonu su sedele majka i Vasilisa. Majka je plakala, a u ruci je držala pismo.
"Mama?" tiho je rekla Anastasia.
"Oh, Anastasia. To je rođak Mihail. Vratio se! Veliki je Bog!"
Mihail je bio sin jedinac Anastasiinog ujaka, odnosno Mariinog brata. Anastasiin pokojni ujak, Nikolaj, poginuo je u dvoboju dok je Mihail još bio beba. Kasnije se Nikolajeva udovica preudala, ali je održala kontakt sa porodicom svog pokojnog muža.
Mihail je bio član careve garde i jedan od carevih prijatelja. 1916. je otišao na karpatski front i od tada niko nije čuo ni reč od njega. Njegova mlada žena, Valentina, trudila se svim silama da da sazna nešto o suprugu i uz to odgaja njihovo troje dece.

Anastasia i Vasilisa su se uputile kod rođaka Mihaila sa majkom. Kuća u koju su stigle bila je nešto manja od njihove, ali jednako raskošna. Ulazna vrata su bile izrezbarena i pozlaćena, stepenice od najfinijeg mermera, a lusteri od kristala. Na vratima ih je dočekala Valentina. Valentina je bila veoma lepa žena, crne kose, visoko podignute u urednu punđu, crnih, blago ukošenih očiju, vitke figure i porculanski belog lica.
"Dobrodoši!" rekla je kada su majka i kćerke ušle u prostrano predsoblje.
"Valentina Aleksandrovna, tako mi je drago da se vidimo" rekla je majka i zagrlila Valentinu.
Valentina je pozdravila Anastasiiu i Vasilisu, a zatim ih povela do salona. U salonu je sedio Mihail sa troje male dece, koja su zadivljeno gledala u oca kog nisu videli gotovo godinu dana.
"Mihail!" rekla je Maria kroz suze.
Teško je podnela gubitak brata, te se osećala odgovornom za život njegovog sina.
"Tetka, Anastasia, Vasilisa! Kako ste porasle vas dve!" rekao je Mihail uzbuđeno i usato da se pozdravi sa rođakama.
Maria je sela do Mihaila, dok su Anastasia i Vasilisa sele u fotelje preko puta njih. Nijedna nije progovarala. Rođaka Mihaila su viđale toliko retko, da su ga jedva poznavale.
" Miahile, dušo, pričaj nam, šta se desilo?" navaljivala je majka.
Jedna mlada sluškinja je spustila sitne kolače i čaj na sto.
"Poslali su nas na karpatski front. ", počeo je Mihail oživljavajući bolne uspomene, " Karpatski front bio je pakao i za vojnike i za oficire. Mesecima smo se borili na ravnicama, ravnicama koje su se otvarale prema mađarskum dolinama. Bio je to užas! Garizon je bio blizu prve borbene linije. Vojnici su jurišali na neprijatelja, ali većina ih se nije vraćala. Neprijateljska artiljerija bila je toliko blizu da je tlo podrhtavalo posle svake paljbe. Bile su to strašne slike, na hiljade mrtvih, što naših, što njihovih. Njihova tela mešala su se sa telima konja, magaraca i mula sa kojima su poginuli. Leševi su mahom bili ugljenisani. Smrt i razaranje bilo je svuda, a dolazilo je nenadano. Svuda su bili krateri koje su za sobom ostavljale bombe, a u kraterima su...",uzdahnuo je," bila su tela vojnika. To više nisu bila tela... Bilo je, bilo je... "nije mogao nastaviti.
Anastasiia je slušala kao hipnotisana.
" Šta se tebi desilo, dušo? "pitala je majka.
" Noga. ", rekao je, zavrnuo pantalone i pokazo ožiljke koji su se protezali duž čitave potkolenice, " Bilo je to poslednjih dana na karpatskom frontu, nije nas mnogo ostalo. Naređen nam je juriš. Ja sam imao sreće. ", rekao je odmahujući glavom, "Bomba je pala nedaleko od mog konja. Raznela mu je glavu, a meni nogu. Vrtrlo mi se u glavi od bola, svuda oko mene bila je krv, taj odvratni miris železa koji se mešao sa dimom. Ležao sam tamo dok nije pala noć. Puzao sam do našeg garizona. Kad sam stigao, većina je otišla. Ostalo je par oficira, dva lekara i nekoliko sestara koje su se dobrovoljno prijavile. Tri dana su se borili da mi spasu nogu. Morfijuma nije bilo dovoljno, padao sam u nesvest od bolova. I dalje pamtim taj miris, miris železa i dezinfekcionih sredstava. Taj miris smrti. Oko mene su bili ili mrtvi ili oni na samrti. Nije bilo grobova. Pokopali bi ih gde bi stigli. Front sam napustio poslednji, sa lekarima, sestrama i ratnim zarobljenicima. Pomagao sam im da zakopaju moje prijatelje. Mnoge nismo ni prepoznali, toliko su bili unakaženi" glas mu je bio zgranut.
Anastasii je bila muka. Kolalo joj je u stomaku na pomisao krvi i unakaženih vojnika.
"Šta te toliko zadržalo, Mihaile? " ponovo je navalila majka.
"Jako smo sporo marširali. Oskudevali smo u hrani, zarobljenici su se jedva vukli. Bog zna koliko ih je došlo do Sibira. Noga mi se inficirala, morali su me ostaviti u jednom većem selu. Tamo me je negovao jedan lokalni doktor i njegova žena. Da nije bilo njegove žene i njenih lekovitih trava, verovatno sada ne bih imao nogu. Proveo sam tri meseca u tom selu. Par puta sam zamalo umro. Kad sam konačno mogao stajati na nogama, ukrcao sam se na najbliži voz, a i onda mi je trebala večnost da dođem do Petrograda".
"O, Bože. Hvala velikom Gospodu što te spasio" ponavljala je majka sa rukama skupljenim na grudima.
Mihail je odmahnuo glavom.
"Ovo što sam vam ispričao nije ništa. Mi oficiri smo prošli mnogo bolje od vojnika. Trebalo je da vidite te momke kako odlaze u smrt. Gledaš ih, znaš da će poginuti, a ti ne možeš ništa uraditi. Hiljade ih je umrlo u najgorim mukama. Tako nešto ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju".
Anastasia je sedela otvorenih usta i piljila u Mihaila.
"Da li je rat izazvao revoluciju?" upitala je naposletku.
Majka ju je ošinula pogledom.
"Ne bih baš reko izazvao. Pre bih rekao da je rat bila kap koja je prelila čašu. Ali ova revolucija samo vodi u novo krvoproliće" odgovorio je Mihail bez razmišljanja.
Anastasia je klimnula glavom. Zaista je delila njegovo mišljenje. Promena je bila neophodna, ali je bila uverena da revolucija nije bila najsrećnije rešenje.
"Mi nismo znali ništa o ratu. Tako malo nas obaveštavaju..." rekla je majka ne bi li prekinula neprijatnu tišinu.
"Da, novine su u potpunosti cenzurisane. Jedva da se išta može saznati iz njih" složio se Mihail.
"Desiće se nešto veliko. ", nastavio je Mihail, "Svi ćemo morati izabrati stranu. Naša je, naravno, uz cara. Ali nisam siguran kako ćemo pobediti. Narod je na njihovoj strani, a narod je najopasnije oružje".