VETROVI REVOLUCIJE

IV

Kasnije te večeri, kada su se vratile sa zabave, devojke su u salonu pijuckale vrući kakao. Ekaterina je kitnjastim rukopisom, po ko zna koji put, ispisivala ljubavne stihove namenjene njenom vereniku, Nadežda je elegantno pušila cigaretu, dok je Anastasia razmišljala o svom prvom poljubcu. Nije se to desilo onako kako je očekivala. Očekivala je poljubac kao iz bajke, tek na venčanju, ali ono što je doživela te večeri bilo je bolje od svih očekivanja.
Nadežda je prva progovorila.
"Ko je on?" kao i uvek nije okolišala.
"O čemu govoriš?" upitala je Anastasia glumeći zbunjenost.
"Mladić sa kojim si se ljubila" dobacila je Ekaterina odlažući pismo u kovertu.
"Zar ste nas videle?"upitala je naivno Anastasia.
Njene sestre su se zakikotale.
"Ne, ali tvoj razmazan karmin i zamišljen pogled mnogo govore" rekla je Nadežda bacajući opušak u pepeljaru.
Anastasia je osetila kako joj obrazi gore.
"Kako si se osetila, kada te poljubio, mislim?" upitala je Ekaterina.
Anastasiu je zateklo ovo pitanje. Nadežda je bila sklona postavljanju kontroverznih pitanja, ali Ekaterina je uglavnom bila uzdržana i povučena.
"Prvo mi je srce poskočilo kada sam ga ugledala, a onda, kada me poljubio kao da mi se pomaklo tlo pod nogama" Anastasia je znala da će je sestre najbolje posavetovati.
"Ko je on?"navaljivala je Nadežda.
"Ne znam, znam samo da se zove Josif Ivanov Smirnov"
"Moli Boga da je neki bogataš, čim nije na frontu ili je bogataš ili kriminalac" rekla je Nadežda otpojajući gutljaj kakaa.
"Bitno je da ga voliš. Isto sam se tako osćala kada sam upoznala Alekseja" rekla je Ekaterina gledajući Anastasiu ravno u oči.
"Mislim da treba da spavaš sa njim. Tada ćeš nešto stvarno osetiti" prokomentarisala je Nadežda, u svom stilu.
"Nisu svi kao ti, Nadežda. Nekima ljubav stvarno znači" Ekaterina očigledno nije trpela Nadiine vulgarne opaske.
"Nisi mi ni ti neka svetica. Kao da nisi spavala sa Aleksejem" u Nadeždinom glasu se čula zajedljivost.
Anastasia je pogledala u svoju najstariju sestru. Bila je potpuno šokirana. Da majka zna za to verovatno bi tražila da je živu zakopaju.
"Ja Alekseja volim. On je jedini muškarac u mom životu" Ekaterina je naglašavala svaku reč.
"Pa kako bilo. Ja još nisam našla pravu ljubav" Nadežda se nasmejala, ali je osmeh na kratko bio usiljen.
Ekaterina je izašla iz slaona noseći sa sobom pismo koje je prednao pisala svom vereniku, Alekseju.
Nadežda je uputila značajan pogled Anastasii, a zatim i sama napustila salon.

Sledećeg jutra, dok su devojke doručkovale, jedna mlada sluškinja, jedva nešto starija od Anastasie, prišla je Nadeždi i nešto prošaputala. Nadežda je istog momenta odgurnula stolicu i otrčala do sobe za poslugu. Anastasia se nije mogla suzdržati, pa je krenula za sestrom. Nadežda ju je primetila dok je silazila uskim stepeništem, koje je vodilo do sobe za poslugu, ali je nije opomenula da se vrati. U prostoriji je sedela ni manje ni više nego Valeria, Aleksandrova supruga. Na sebi je imala teški, pohabani sivi kaput, rukavice koje su se skoro isparale na šavovima, debelu, izbledelu, crnu, vunenu suknju i vunenu maramu oko glave. Ispod marame su joj provirivale zlatne vlasi dugačke kose. Sedela je spuštene glave sa desnom rukom položenom na stomaku. Nadežda joj je odmah prišla i pomogla joj da ustane. Provela ju je u sobu one mlade služavke. Anastasia ih je pratila. Valeria je legla na krevet koji je bio prekriven belim plahtama, kao da ga je mlada sluškinja, Liza sa namerom pripremila. Verovatno i jeste.
"Liza, pozovi našeg porodičnog doktora. Reci ga ja trebam. On će znati šta to znači" Nadeždin glas je bio blag i promukao.
Anastasia je nemo stajala u uglu sobe. Posmatrala je suprugu svog brata kako gotovo bespomoćno leži na neudobnom krevetu i svoju sestru kako je pokriva vunenom ćebadi.
Nadežda je ustala i prišla Anastasii.
"Možda bi bilo bolje da odeš" rekla je tiho.
"Ne, ne dolazi u obzir. Želim da pomognem"

Nakon gotovo pola sata porodični doktor se pijavio na malim vratima. U ruci je nosio veliku lekarsku torbu. Prstima je mazio sedu bradu. Nadežda mu je nešto rekla, jako tiho, tako da ju je samo on mogao čuti. On joj je, jednako tihin tonom nešto objasnio te je ona prišla Valerii i rekla joj da savije noge. Anastasiia i Liza su sve posmatrale iz ugla sobe. Mlada žena je savila nove u kolenima i raširila ih u širinu kukova, a Nadežda je pokrila plahtom. Anastasia je počela da shvata. Valeria je bila trudna. Međutim nije joj bilo jasno o kakvom zahvatu se tačno ovde radi.
"Beba je dobro. Daću joj neke lekove i za nekoliko dana i ona će se oporaviti. Ubuduće neka bude pažljivija. Ne bi bilo loše da bude kod vas neko vreme. Dok joj ne bude bolje" Nadežda je klimnula glavom, zahvalila se doktoru i ćušnula mu nekoliko novčanica u ruku.
"Liza, pobrini se da pije ove lekove tri puta dnevno, da dobro jede i da joj toplo" Liza je klimnula glavom i pokrila Valeriu sa još jednim ćebetom.
Nadežda je izašla iz sobe i krenula uz stepenice. Anastasia ju je povukla za rukav.
"Nadežda, šta se dešava?"
"Valeria je doživela nezgodu. Zapravo i nije bila nezgoda. Ona...... pa ona mora da radi uprkos trudnoći. Sela je da se odmori, ali ju je gazda ošamario jer je zabušavala. Okliznula se i pala. Aleksandar me je zamolio da se pobrinem za nju."
Anastasia je ostala bez reči. Nikada nije ni pomislila kako je to drugim ljudima. Kako to oni žive. Nije imala pojma da žene moraju da rade i u trudnoći, a kamoli da gaze imaju pravo da ih šamaraju. Odlučila je da pomogne Nadeždi u brizi oko Valerie. Naposletku ona ipak nosi u sebi dete Makarovih.

Negde pre večere, majka, otac, Dimitrij i Aleksandra su se vratili iz posete Medvedovima. Svo četvoro su bili dobro raspoloženi, što je bilo čudnk s obzirom na situaciju u državi. Revolucija je sada delovala neizbežno.
Za večerom Dimitrij je ustao i podigao čašu. Anastasia se zagrcnula kavijarom. Dimitrij nikada nije dizao zdravice, pogotovo ne sada kada caru preti prinudna abdikacija, ako ne i egzekucija.
"Drga moja porodico, poštovani oče, majko, voljene sestre, moja supruga i ja imamo sretne vesti. Naša porodica će uskoro biti bogatija za jednog novog člana" Aleksandra se stidljivo nasmešila kad ju je Dimitrij uhavtio za struk i privukao sebi.
"Čestitam, brate, Aleksandra" Nadeždin glas ne bio hladan, a osmeh učtivo lažan.
"Moje čestitke" rekla je Ekaterina usiljenog osmeha.
Vasilisa je ustala i zagrlila Dimitrija i Aleksandru. Svi su se nasmejali, pa svi osim majke koja je prekorno pogledala Vasilisu i dala joj doznanja da se vrati na svoje meseto.
"Čestitam" rekla je i Anastasia trudeći se da zvuči oduševljeno, iako se nadala da će se njen brat razvesti od te žene. Bila mu je verna i volela ga je na svoj čudan način, ali je bila prava zmija. I to je bila čista istina. Majka i otac su podigli zdravice u čast svog prvog unučeta. Ili su bar tako mislili. Nisu bili ni svesni da su već imali unuka po imenu Maksim i da im je drugo unuče na putu, a da njegiva majka sada leži u sobi za poslugu.

Porodica Makarov bila je kao i mnoge druge aristokratske porodice. Nesrećna, hladna, sa savršenom fasadom kojoj su se drugi divili. A ispod te fasade porodica se raspadala. Najstariji sin ih je već napustio i samo je bilo pitanje vremena kada će i druga deca krenuti njegovim stopama.

Četcrti deo je tu. Nadam se da vam se svideo. Malo je dosadniji, ali će u sledećim delovima biti dosta dešavanja, pogotovo što se tiče Anastasie i misterioznog Josifa. A takođe ćemo saznati više o Aleksandri i Dimitriju, kao i o drugim sestrama, ali i roditeljima. Użivajte❤