VETROVI REVOLUCIJE

XIII

Revolucija je došla i prošla. Skoro ništa se nije ni promenilo. Istina više se nisu obraćali jedni drugima sa "vaše prevashodstvo" ili "gospodine, gospođo ili gospođice", nego građanine. Za hranu se čekalo u dugačkim redovima, a često je bila veoma oskudna. Međutim u Jelisejevskom se još uvek mogla kupiti hrana, tako da aristokratija nije oskudevala. A za obične građane ovi oskudni obroci su bili više nego što su dobijali u carsko vreme.
Negde oko podne na vratima se začulo zvonom. Jedan od sluga je otvorio vrata, a Anastasia koja je bila u trpezariji otišla je do vrata. Tamo je stajao Petar Zaharov. Bio je izuzetno visok i zgodan, primetila je po prvi put Anastasia. Nije ni čudo što su u njega bile zatreskane sve petrograđanke.
"Građanine Zaharov" rekla je Anastasia kroz smeh.
Petar je poljubio vrhove njenih prstiju, a zatim kroz šalu uzvratio :
"Građanko Makarov"
Ekaterina se pojavila iza Anastasie. Petrovo lice se ozarilo i usne su mu se razvukle u široki osmeh.
"Gospođice Makarov" rekao je sa osmehom, naklonio se i poljubio vrhove njenih prstiju.
"Mislila sam da smo sada svi građani, građanine Zaharov" rekla je uzvrativši naklon.
Anastasia nije ni primetila da joj je sestra u potpunosti obučena, sve dok nije uhvatila Petra pod ruku te su  zajedno izašli iz kuće.
Jadna Vasilisa, pomislila je Anastasia. Umorno se popela uz stepenice, te otišla do svoje sobe u nadi da će je na krevetu čekati pismo. Podigla je jastuke, knjige i pokrivače, pretražila celu sobu, ali ništa nije našla. Gorke suze slivale su joj se niz lice.

Nadežda je tiho trčala niz mermerno stepenište, povremeno se osvrćići. Izašla je kroz bela vratanca i trčala preko snega u zadnjem dvorištu. Tačno iza ugla čekao ju je Josif.
"Građanine" rekla je i prasnula u smeh. Njegova ruka bila je obmotana oko njenog struka i zajedno su krenuli niz ulicu.
"Otkud ti ovde? " pitala je paleći cigaretu.
"Tek što sam došao" odgovorio je i sam paleći cigaretu.
"A Lenjin?" upitala je povlačeći dim.
"Doći će" rekao je i poljubio je u deo vrata koji nije bio pokriven vunenim kaputom. Nadežda se na to glasno zakikotala.

Anastasia je sišla u sobu za poslugu. Pokucala je na Lizina vrata. Njen sopstveni um ju je ubijao, te joj je trebao neko da joj skrene misli, a Liza je bila jedina pogodna za to.
"Vaše prevashodstvo" rekla ke Liza uz poklon.
Anastasia se nasmejala.
"Čini mi se da sam sada građanka Makarov"
Liza se postiđeno nasmejala.
"Liza, dođi da mi pomogneš da sredim svoj orman"
I tako su se Anastasia i Liza pele mermernim stepeništem.
Anastasia je ušla u sobu prva, nadajući se, duboko u sebi da će je na krevetu sačekati pismo. Ali njene su nade, ponovo, uzalud.
Liza je odmah otišla do ormana i počela uredno vaditi stvari iz njega.
"Liza, da li si primetila, pa ............ neka pisma dok si spremala moju sobu?"
Liza je pocrvenela.
"Oprostite Vaše prevashodstvo, on je mene zamolio, a ja........ sećam se da ste ga prepoznali kada je došao po gospođu Valeriu, pa sam mislila da se znate...... ja" pravdala se Liza.
Anastasia se nasmejala i stavila joj ruku na rame.
"Sve je uredu, poznajem ga. Samo sam se pitala da li je dolazio, u skorije vreme. Da nisi zaboravila da mi predaš pismo?"
"Nikako Vaše prevashodstvo, nije doazio"
"Samo Anastasia, ne Vaše prevashodstvo" rekla je Anastasia blago.
Liza je nastavila slagati odeću na krevet. Anastasia je birala koju da ostavi, a koju ne.
I zaista, kqo što je Anastasia i mislila, ovo joj je pomoglo da ne misli o Josifu.

"Druže Josife" rekao je mladić ne stariji od 20 godina.
"Drugarice Nadežda" rekao je drugi istih godina.
"Drugovi" rekao je Josif rukujući se sa njima. Leva ruka mu je još uvek bila oko Nadeždinog struka.
"Drugovi" rekla je i Nadežda klimajući im glavom u znak pozdrava.
Nadežda je sela na stolicu u uglu prostorije, dok je Josif stao na sredinu prostorije.
"Drugovi, drugarice", započeo je, "na dobrom smo putu. Drug Lenjin je naredio da svi mladi revolucionari ostanu u Petrogradu i da u dogledno vreme preuzmu vlast, jer kako verovatno i sami znate, privremena vlada je već počela umanjivati ulogu Sovjeta u državnim pitanjima"
Svi su počeli klimati glavom, a začulo bi se i poneko "tako je" i "ura".
Josif je zatim seo do Nadežde.
"Jesi li donela ono?" upitao je tiho.
Ona je izvadila smeđkastu kovertu i ćušnula mu je u ruku.
"Jedva sam ga našla. Mislila sam da su me provalili"
"Moja mala drugarica" rekao je Josif, a zatim je poljubio.

"Liza, donesi nas malo čaja, molim te"
"Odmah, Vaše prevashodstvo"
Anastasia je uzdahnula i pogledala Lizu.
"Anastasia" ispravila se brzo Liza.
Čim je Liza zatvorila vrata, teški izdah se oteo Anastasii sa usana. Sklopila je ruke na grudima.
"Molim te Bože, molim te svemogući Bože, čuvaj mi ga. On nema nikog osim mene. Ne daj da mi umre sam na hladim ulicama ili u snagom pokrivenim šumama. Dovedi ga meni. Molim te Bože. Molim te" šaptala je molitve.
Nedugo zatim, ušla je Liza sa poslužavnikom.
Anastasia je primetila da Liza želi nešto da je pita.
"Reci" rekla je uzimajući čaj.
"Pa, ko je taj gospodin, ako smem znati?"
Anastasia se nasmejala.
"Znaš Liza, on mi se dopada, jako. Ali on nije jedan od nas, čak šta više on je jedan od njih" Anastasia je šaputala.
Liza je klimnula glavom.
"I stariji je od mene. Dosta. Ima 32 godine", započela je, "ali Liza ko sam ja da se protivim svom srcu. Pogledaj samo Nadeždu ili Ekaterinu. Zašto bih ja kidala svoje srce na komade da bih udovoljila društvu?"
"Kako je to divno. Takva ljubav se samo jednom dešava u životu, bar je tako govorila moja majka" Lizin glas je zadrhtao na pomen njene pokojne majke.
"Kad god ga vidim srce mi zatreperi, kad me poljubi kolena mi klecaju i svi ostali deluju tako patetično naspram njega. O, Liza, dobra moja Liza , šta da radim?" upitala je Anastasia, gotovo na rubu suza.
"Znate, moja majka je uvek govorila:" Sledi svoje srce, ali povedi mozak sa sobom" i mislim da ništa tačnije od toga nikada nisam čula".