VETROVI REVOLUCIJE

III

Za doručkom je tiho. Svako se posvetio sopstvenim problemima, osim Vasilise, ona još uvek nije svesna problema koji tište članove njene porodice. Nadia odsutno gricka krosan sve dok je zvono na vratima ne trgne. Uprkos svim časovima manira koje su devojke pohađale, Nadia, protivno svim pravilima odguruje stolicu i trči do vrata. Majka to čak ni ne primećuje. Sledeći sto napušta otac, kojeg bez reči prati Dimitrij. Zatim ustaje majka, a za njom i Ekaterina. Anastasia ostaje sa Vasilisom.
"Da li se nešto dešava?" Vasilisin glas je bio tanak i promukao.
"Pretpostavljam da je sve uredu, Vasja" ali čak je i sedamnaestogodišnja Vasilisa primetila nešto neobično. Vasja je bila dovoljno odrasla da shvati kakvi to problemi muče njenu porodicu, ali je kao najmlađa bila zaštićena i svi su se trudili da joj detinjstvo traje što duže. Na posletku i Anastasia odguruje stolicu i odlazi na sprat.
"Nadia?" provirila je u sestrinu sobu.
"U salonu je" rekla je Ekaterina, provirivši preko knjige.
Anastasia je potrčala do salona. Tamo je zatekla Nadiu, sedela je sama sa pismom u ruci. Prišla joj je i sela pored nje.
"Pogledaj" rekla je Nadia stavljajući joj cotografiju u ruku.
Na fotografiji su se nalazili Aleksandar, njihov brat, neka žena i dečak ne stariji od dve godine.
"Da li......" Anastasia nije stigla ni da dovrši rečenicu, a Nadia je već klimnula glavom paleći cigaretu.
"Da, to je naš nećak" rekla je uvalčeći dim.
"Zašto mi nisi rekla?" upitala je Anastasia vraćajući fotografiju u koverat i spuštajući ga Nadii na krilo.
Nadežda je slegla ramenima i uvukla još jedan dim.
"Nisam znala da ti mogu verovati" rekla je jednostavno.
"Ko je ona?"
"Kćerka nekog obućara, Valeria Ivanovna Matvejev. Dečak se zove Maksim. Koliko znam nisu venčani u crkvi.
"Jako je lepa" rekla je Anastasia samo da bi prekinula tišinu koja je vladala nekoliko trenutaka.
Nadia je klimnula glavom.
"Vidi Anastasia, znam da svi vi mislite da to što Aleksandar i ja radimo je pogrešno. Ali imamo samo jedan život. Samo jedan. Ne želim da ga protraćim prateći besmislene društvene norme. Želim da živim, da se ne kajem, a Aleksandar se bori za ono u šta veruje. To je njegov način da ostane upamćen. Živi, Anastasia, živi kao da sutra ne postoji. Zar ne vidiš šta se dešava? Ako dođe do revolucije ostaćemo bez svega ovoga, možda i bez svog života. Nikada ne znaš hoćeš li se sutra probuditi, zato živi kao da nećeš. Ne dozvoli da te sputaju besmislena pravila. Ne dozvoli da se za pedeset godina kaješ što nisi iskoristila mladost. Samo živi i budi srećna" ustala je, bacila opušak u pepeljaru i izašla iz sobe.

Kasnije tog dana majcu su došle prijateljice. Nova godina se bližila i birale su se haljine i dekoracije. Ljudi su nastojali u što većoj meri ignorisati spoljašnji svet. Pored Nove godine u porodici Makarov slavilo se i venčanje Dimitrija i kćerke jednog  uglednog ministra, Aleksandre Petrovne Medvedev. S obzirom na okolnosti venčanje će biti obavljeno u prisustvu najbliže porodice i prijatelja u crkvi u Petrogradu.

************************************

1917 je došla, a sa njom i Dimitrijeva nevesta, koja se uselila u porodični dom. Aleksandra se nikome nije dopala, ali su majka i otac zažmurili kada su videli koliko iznosi njen miraz. A Dimitrijeva razmažena žena bila je najmanji problem.
Revolucija se zakuhtavala. Gde god bi pogledao ljudi su tražili carevu abdikaciju. Bili su gladni, goli i bosi. Odnosi u porodici Makarov bili su hladni kao i predhodne godine.
Ekaterina je bila sklona sve češćim izlivima besa zbog brige za svog verenika koji je i dalje bio na frontu.
Nadežda je sve češće izlazila iz kuće sa sve tamnijim karminom na usnama i sve dubljim dekolteom.
Anastasia se sve više i više povlačila u sebe.
A Vasilisa, pa Vasilisa se trudila da i dalje misli na krzno i perle.
Kao i Aleksandra.
Kuća je ječala od Dimitrijevih i Aleksandrinih svađa, a zatim vrelih pomirenja.
Jednog hladnog februarskog jutra Nadežda je pokucala na vrata Anastasiine i Vasilisine spavaće sobe.
"Nadia, da li se nešto dogodilo?" pospano je upitala Anastasia.
"Majka i otac danas odlaze kod Medevedevih u posetu, kao i Dimitrij i Aleksandra. Prespavaće tamo."
"Uredu, u čemu je problem?"
"Nema problema, želim da se spremiš, da bi ti, Ekaterina i ja  mogle otići na zabavu mog prijatelja"
"Ne dolazi u obzir, Nadia. Ne smemo same hodati noću, pogotovo ne sad" rekla je tiho Anastasia.
"Nećemo hodati same. Moj prijatelj će doći po nas, a kada se zabava završi otpratiće nas kući"
"Ne znam, Nadia, ja......"
"Večeras u sedam. Budi spremna"
Anastasia je sela na krevet. Nadežda je uvek sama odlazila na zabave. Mora da ima razlog zašto vodi nju i Ekaterinu. Veoma dobar razlog.

Anastasia je bila spremna tačno u sedam. Na sebi je imala svoju staru balsku haljinu, nežne lila boje, koja je pratila liniju tela i sužavala se u struku. Dekolte je bio plitak, a ukrašavali su ga nanizani biseri. Dugi rukavi sezali su joj do zgloba, gde su se širili u čipkaste volane.
Sišla je u salon, a tamo su već sedile Ekaterina i Nadežda.
Ekaterinina haljina je bila svetlo plave boje i pratila je liniju tela, a rukavi su bili dugački sa dugmićima od perli. Dekolte je bio tek nešto dublji od Anastasiinog i ukrašavala ga je bela čipka.
Nadeždina haljina je kao i uvek bila skandalozna. Bila je vatreno crvene boje, dubokog dekoltea ukrašenog crnom čipkom, rukava koji su sezali do lakta, a od lakta su se širili volani od crne čipke. Haljina je bila toliko uzana da je svakk milimetar Nadeždinog tela bio vidljiv. Gde li je samo naručila takvu haljinu?
Nadežda i Ekaterina su ustale i navukle krznene pelerine, šubare i rukavice i na prstima se išunjale iz kuće. Ispred kuće ih je, po dogovoru, čekao Nadiin prijatelj. Uzeo je Nadeždu pod ruku i odveo je do svog automobila. Ekaterina i Anastasia su ih sledile. Nije im trebalo dugo da stignu do kuće u kojoj se održavala zabava.  Kuća je bila velika, bele fasade i bez ikakvih ukrasa. Devojke su ušle u zagušljivi salon u kome je bio potpuni mrak izuzevši par sveća koje su diskretno gorele. Nadežda se odmah negde izgubila, a Ekaterina i Anastasia su stajale sa strane. Ekaterina je ubrzo našla partnera za ples, a Anastasia je izašla u dvorište. Noć je bila hladna i oštar vetar je duvao sa severa. Gledala je u beskarajnu belinu koja se pružala pred njom. Osetila je miris cigarete iza sebe. Okrenula se i ugledala mladića visokog i vitkog stasa, verivatno u kasnim dvadesetim, crne kose i plavih očiju u kojima se izgubila na prvi pogled.
Srce joj je poskočilo baš kak u onim romanima koje je čitala.
"Zar vam nije hladno, gospođice?" glas mu je bio baršunast i topao.
"Ne, naprotiv gospodine. Uživam u hladnoći" odgovorila je fiksirajući ga očima.
Nadmejao se.
"Josif Ivanov Smirnov"
"Anastasia Aleksandrovna Makarov" rekla je i pružila mu ruku. Prihavtio je i poljubio joj prste, a usne je zadržao malčice duže nego što je pristojno.
"Pa šta jednu takvu damu dovodi na ovu zabavu?" upitao je povlačeći dim.
"Sestra. Verovatno ste čuli za nju, Nadežda Aleksandrovna Makarov"
"Da, naravno da jesam. Izuzetna mlada dama".
Sve je ona sem dama, pomislila je Anastasia.
"Nadam se da ste čuli dobre stvari o njoj"
"Naravno, šta bih drugo mogao čuti? Ali mene ne zanima vaša sestra, već vi" rekao je i prišao joj korak bliže. Nije se odmakla ni milimetar, iako su pravila nalagala da se odmakne.
"A šta vas to tačno zanima?" pomerala je usne polako i primetila je da ih on gleda.
"Sve" rekao je jednostavno, okrenuvši se prema stepeništu kuće.
"Možda da vi prvo meni kažete nešto o sebi" pristala je na ovu igru.
Primakla mu se korak bliže i kada se on okrenuo bili su udaljeni svega nekoliko milimetara jedno od drugog. Sagnuo je glavu i njegove usne su se približavale njenjm. Nije se odmakla, nije okrenula glavu. Samo se setila Nadeždinih reči. Imamk samo jedan život, ne treba da se kajemo. A zanala je  da je okrenula glavu, kajala bi se. U momentu kada su njegove usne dotakle njene tlo joj se pomerilo pod nogama.
"Hrabri ste, gospodine" rekla je dolazeći do daha.
"Vi ste jos hrabriji, gospođice" rekao je priljubljujući svoje čelo uz njeno.

Evo i trećeg dela. Nadam se da vam se svideo. Hvala vam na čitanju.