VETROVI REVOLUCIJE

Х

Anastasia je gledala u plafon. Bio je bogato oslikan, sa velikim, skupim lusterima. Nikada, nikada u svom životu nije pomislila kako je drugim ljudima. Kako žive ljudi izvan zidina njihove veličanstvene kuće. Pa, sve dok nije srela Josifa. Od trenutka kad ga je ugledala znala je da je on taj. Znala ga je svega nekoliko sedmica, ali kad je u pitanju ljubav, vreme ne postoji. To je možda i najveća ljubavna iluzija. Mislite da imate svo vreme ovog sveta, ali nije tako. Anastasia i Josif su živeli u vremenu u kom se nisu mogli osloniti ni na život ni na smrt. Bili su potpuna suprotnost jedno drugom. Ona, prava kći svoga oca, dama iz visokog društva. A on, pa on, on je bio jedan od njih. U to vreme ljudi se nisu usuđivali čak ni da izgovore ime njihove grupe. Boljševici. Kao da u tim rečima vreba neka opasnost. Kao da će, ako to izgovore Boljševici izaći iz mračnih delova njihovih gospodskih kuća i odvesti ih u pakao. Ali Anastasia se nije bojala. Ni Boljševika ni revolucije. Želela je drugačiji svet. Svet u kom može biti sa Josifom bez obzira na njegov status, svet u kom nema statusa, u kom nema klasa. A to je upravo onaj svet koji je pružala revolucija.
Čula je tupe udarce o prozor. Na udnama joj je zatitrao osmeh. Zbacila je pokrivač sa sebe. Bila je u potpunosti obučena. Sišla je mermernim stepeništem i izašla kroz mala bela vrata. Nije se prevarila. To je bio on.
Skočila mu je u zagrljaj.
"Josife....." rekla je, a zatim prislonila svoje usne na njegove.
"Малышка  моя" rekao je i čvrsto je zagrlio.
"Hajde" rekla je Anastasia i zaputila se prema izlazu iz njihovog prostranog dvorišta. Josif ju je pratio ne puštajući njenu ruku.
Petrogradske ulice su bile pokrivene snegom, a haldan vetar šamarao je lica dvoje zaljubljenih koji su tražili svoj mir u vrtlogu rata.
"Josife....... ja" Anastasia nije znala kako da počne. Imala je toliko toga da mu kaže, ali reči nije bilo.
"Anastasia, toliko toga želim da ti kažem, toliko toga, da mislim da mi ni ceo život neće biti dovoljan" rekao je privijajući je u zagrljaj.
Nisu pričali. Želeli su, ali kad je ljubav tako jaka, ne postoje reči kojima biste mogli to opisati. Jedino što je bilo važno jeste da su oboje znali kako se ono drugo oseća. Anastasia je htela da pobegne sa njim. Bilo gde, u Moskvu, Sibir ili na kraj sveta. Nije joj bilo bitno gde. Bilo je bitno da je sa njim. Ali plašila se. Plašila se da napusti porodicu. I zato mu ništa nije ni rekla.
Godinama je gledala kako se Nadežda suprotstavlja roditeljima i društvenim normama da bi bila srećna. Čak se i Ekaterina suprotstavljala. Ali ona nije smela.
Samo da su vremena drugačija, često je sebi govorila. Ali vreme je uvek isto, samo se ljudi menjaju.
Pribila se uz Josifa, pokušavajući da tako utiša sopstvene misli. Gledali su u zvezde. Nebo je bilo vedro, a zvezde kao da su samo za njih sijale.
"Znaš, kad sam bila sasvim mala, guvernanta nas je odvela na vašar. Sećam se, jedva da mi je i 5 bilo, ali želela sam da odem kod proročice. I dopustila mi je" reklw je Anastasia osmehujući se.
"I šta ti je rekla? Da ćeš slamati muška srca?" Josifov glas je bio topao, a sameh pomalo hrapav.
Anastasia je odmahnula glavom i prasnula u smeh.
"Ne, ali mi je rekla da ću se zaljubiti u visokog crnog muškarca", prstima mu je prošla kroz kosu, pa nastavila, "i da ću se morati suprotstaviti porodici da bih bila sa njim"
Josif se nasmejao i pogledao u belo prostranstvo pred njima. Anastasia ga je pogledala. Videla je tugu, setu u njegovim očima. Nije želela da ga pita, želela je da joj kaže.
"Imao sam 3 godine kad mi je otac umro. Majku nisam upoznao, umrla je rađajući me. Otac je bio skrhan gubitkom majke, pa su me odgojili ujak i ujna, Valeriini roditelji. Ubrzo je i on umro. Poginuo, zapravo. Bio je rudar, ugušio se" Anastasia mu nije odgovorila, samo ga je zagrlila. Prešao je rukom preko njenog obraza, a zatim je poljubio. Suza mu je skliznula niz lice.
"Ja nisam kao ti, Anastasia. Nisam tvoj nivo. Nemam novac, titulu, imanja i ki zna šta sve ne. Imam samo svoje ideale, za koje se borim, u koje verujem"
"Meni je to dovoljno. Da jurim nova i titulu davno bih se udala za Petra Zaharova. Ali ja volim tebe i da me sam car hoće, ja bih opet izabrala tebe"
"Ništa neće biti isto posle revolucije. Obećavam ti, Anastasia Aleksandrovna, da ću te voleti dok ne umrem i da ću te uvek čuvati", poljubio joj je ruku, a zatim nastavio, "zato, Anastasia Aleksandrovna Makarov, da li ćeš me učiniti najsrecnijim čovekom na svetu i biti moja žena"
Anastasia je zanemela. Suze su joj se slivale niz obraze, a na usnama joj je titrao osmeh. Klimala je glavom.
"Da, da Josife,naravno da hoću" rekla je i skočila mu u zagrljaj.
"Čekaj, mislim da si nešto zaboravila" rekao je osmehujući se i stavio joj prsten na ruku.
"Bio je majčin. Jedino što je posedovala. To je bio i njen miraz" oči su mu zasuzile, ali se nasmejao.
Anastasia je pogledala na četvrti prst svoje desne ruke. Na njemu je sijao veliki smaragdni prsten.
"Čuvaću ga. Dok god sam živa biće uz mene" rekla je i prislonila usne na njegove.
Obgrlio ju je rukama, a ona je glavu položila na njegove grudi.
"Vreme je da ideš малышка" rekao je i uhvatio je za ruku.
Zajedno su se vraćali sada već poznatim petrogradskim ulicama zavejanim snegom.
Kada su došli do kuće Makarovih, Josif je spustio svoje usne na Anastasiine i ona je ušla na mala bela vrata.

Najlepše ljubavi rađaju se u najgorim vremenima. Najveće ljubavi rađaju se među potpunim suprotnostima. Kako mnoge do sada, tako ni ova ljubav nije bila izuzetak. Ali da li će ta luda vremna dozvoliti Anastasi i Josifu da se vole još godinama, ili im je namenjena drugačija sudbina?