VETROVI REVOLUCIJE

XXII

Anastasia je, sa majkom i sestrom, Mihailovu kuću napustila duboko uznemirena onim što je čula. Gledala je Mihailovu i Valentininu decu, Tatianu, Valdimira i Sofiu. Gledala ih je, znajući koliko je malo falilo da ta deca ostanu bez oca. Koliko li je samo dece ostalo bez roditelja u tom prokletom ratu?

Čim je ušla u kuću, Anastasia je otrčala u svoju sobu. Za njom je došla i Vasilisa.
"Anastasia!" uzviknula je zapanjeno Vasilisa kada je ugledala Anastasiu kako uzima malu putnu torbu.
"Molim te, Vasilisa" Anastasia je pokušala da je utiša, ali je Vasilisa već briznula u plač.
"Da li nas i ti napuštaš?" upitala je Vasilisa kroz suze, aludirajući na Aleksandra koji je pre tri godine otišao iz kuće bez pozdrava i nikad se nije vratio.
"Ne, ne, ne napuštam vas. Idem u Moskvu, vratiću se za par dana" pokušala je da objasni Anastasia, ali je Vasilisa samo još više plakala.
"Vasilisa, mila, molim te prestani da plačeš" govorila je Anastasia držeći sestru za ruke, ali uzalud.
"Vasilisa, za ime Boga prestani da cmizdriš!"
Anastasiin povišen glas je uplašio Vasilisu, pa je počela da plače i vrišti u isto vreme.
Nekoliko sekundi kasnije u sobu su utrčale majka i Ekaterina.
"Šta se ovde dešava?" uzviknula je majka.
Ekaterina je klekla kraj Vasilise i čvrsto je zagrlila u pokušaju da je uteši.
Anastasia je ćutala i molila Boga da majka ne primeti putnu torbu. Na Anastasiinu nesreću to je bilo prvo što je majka primetila.
"Šta je ovo? "upitala je preneraženo i podigla malu torbu.
" Ništa, ispala mi je iz ormana... "
" Ispala iz ormana, a sa torbom su ispale i odeća, hrana i pasoš? "rekla je majka pažljivo analizirajući sadržaj torbe.
Anastasia je zatvorila oči pokušavajući da smisli neki izgovor.
" Dakle? " rekla je majka, te bacila torbu na Anastasiin krevet.
" Mislila sam da odem u Moskvu, da posetim rođaku Olgu... "započela je neuverljivo Anastasia.
" Naravno, setila si se rođake Olge koju nisi videla od desete godine u sred proklete revolucije! "rekla je iznervirano majka.
" Revolucija je prošla, majko. Nije više tako... " počela je Anastasia, ali ju je majka prekinula.
" Nemoj ti meni govoriti da li je revolucija prošla ili nije. Šta ti znaš, ti si još dete".
"Hajde sad, reci mi istinu" nastavila je majka.
"To je istina! Ne mogu više podneti da budem zatvorena u ovoj prokletoj kući. Ne mogu više biti u Petrogradu" Anastasia je počela jecati, ali nije joj padalo na pamet da kaže istinu.
"Dobro, ne moraš mi reći istinu, ali ćeš zato biti zaključana u ovoj prokletoj kući dok se ne opametiš!" rekla je besno majka, uzela pasoš i izašla iz sobe, a za njom i Ekaterina i Vasilisa.

Anastasia je provodila dane u tišini. Čitala bi, plakala, razmišljala. Jedva da je i jela. Njen odraz u ogledalu izgledao je sve jezivije. Figura joj je bila još mršavija, usne i obrazi bledi, a oči crvene od plakanja. Iako je delila sobu sa Vasilisom, nije progovorila ni reč sa njom.

Bio je 29-ti april 1917. kada je Liza euforično utrčala u Anastasiinu sobu. Anastasia je podigla pogled sa knjige koju je čitala, a zatim je odložila na stočić kraj sebe.
"Došao je" rekla je zadihano Liza.
"Ko?" upitala je Anastasia, da bude sigurna da je to on.
"Josif" rekla je Liza, a na Anastasiinom licu se pojavio osmeh.
"Ali Liza, ja ne mogu izaći" tužno je dodala Anastasia.
"Mogla bih da te pokrivam..." rekla je nesigurno Liza, ali je Anastasia odlučno odmahnula glavom.
"Ne, ne možemo tako. Ovako ćemo : reci mu da dođe večeras tačno u ponoć, ja ću biti spremna".
Liza je klimnula glavom i izjurila iz sobe.
Anastasia je pogledala na sat. Bilo je sedam sati uveče. Još samo malo, pomislila je.

U osam sati Liza joj je donela večeru, kako je Anastasia tražila. Odbila je da siđe na večeru uz izgovor da joj je loše. Od uzbuđenja je jedva jela. Vasilisa je legla da spava u deset, a do jedanaest je već bila u dubokom snu.
Anastasia je nervozno odbrojavala minute do susreta sa Josifom. Liza je, po dogovoru, došla u petnaest minuta do ponoći u Anastasiinu sobu, obukla spavaćicu i legla u Anastasiin krevet. Za to vreme Anastasia je već bila u Lizinoj sobi. Sedela je na uskom i neudobnom krevetu nervozno lomeći prste.
Nekoliko minuta nakon ponoći čula je tiho kucanje na vrata. Ustala je i prišla vratima. Bilo joj je muka, stomak joj se vezao u čvor, a ruke su joj drhtale.
Kada je konačno smogla hrabrosti da otvori vrata ugledala ga je. Stajao je na vratima, onako visok, lep i nasmejan.
"Dugo te nije bilo" rekla je šapatom.
"Tako ti je to sa ljudima kao što sam ja" odgovorio je nasmejano.
"Htela sam da odem za Moskvu" rekla je sada već kroz suze.
Josif je odmahnuo glavom.
"Ne bi me našla tamo" rekao je.
Obrisala je suze sa obraza.
"Našla bih te. Našla bih te negde, ako ne u Moskvi" rekla je i pala mu u zagrljaj.
Tako zagrljeni odšetali su u noć.
Bila je to jedna od najlepših noći u Anastasiinom životu. Držeći se za ruke, šetali su ulicama, Anastasii nepoznatog dela Petrograda, sve dok nisu došli do kuće u kojoj su se upoznali. Bila je to kuća u kojoj se održavala zabava na koju ju je odvela Nadežda, zabava koja joj je promenila život. Sedeli su zagrljeni u zadnjem dvorištu velike kuće, osvetljenog svećama.
"Gde si bio sve ovo vreme?" upitala ga je prekidajući tišinu.
"Svuda. ", rekao je jednastavno, te nastavio, "Revolucija mora da uspe. A mi smo ti koji će se pobrinuti za to".
"Uvek ta revolucija" rekla je Anastasia pomalo iznervirano.
"Anastasia, ja sam svoj život posvetio revoluciji" rekao je ozbiljno.
Anastasia nije bila raspoložena za prepirku te ga je ušutkala poljubcem.
"Upoznala sam Trockog"
"Trockog?! Gde si njega upoznala?" zapanjeno je upitao.
"Kod Valerie. Išla sam da je pitam za tebe i onda je došao taj Trocki".
"Znao sam. Buržuji s buržujima" rekao je sebi u bradu.
"Molim?"
Josif je samo odmahnuo glavom. Trocki mu je uvek bio mrska figura. Za tog čoveka je oduvek smatrao da he obični buržuj koji se igra revolucije.
Trocki je bio sin jevrejskog intelektualca, čovek koji je živeo sasvim dobro i ništa mu nije falilo. Josif je smatrao da Trocki nema pojma kako je to zapravo ljudima koji su uz bolješevike, ljudima iz radničke klase. Isto to je mislio i za Anastasiinog brata, Aleksandra. Obučni buržuj željan avanture.
"Šta ti je?" upitala je zabrinuto Anastasia kada je videla da se Josif zamislio.
"Ništa, ništa..."
To veče proveli su zagrljeni, dok je njihova zaljubljena lica obasjavala bleda svetlost sveća. Nisu mnogo pričali, ali su se razumeli. Takvi su oni bili... Oboje čudni na neki svoj način, nespojivi, ali eto, ipak ih je Bog ili sudbina ili neka viša sila, zavisi u šta verujete, spojio.