VETROVI REVOLUCIJE

XX

Bilo je jedanaest sati uveče kada su odabrani gosti iz Marijinskog teatra otišli do vile grofa Konstantina Gončarova. Konstantin je bio carev rođak i jedan od njegovih najboljih prijatelja. Bio je u ranim tridesetim i tražio je nevestu, da bi se nakon godina ratovanja i provođenja, konačno skrasio i osnovao porodicu. Porodica Makarov, stara i ugledna porodica sa četiri neudate kćeri, bila je pozvana na privatnu zabavu u velelepnom petrogradskom zdanju grofa Gončarova.
Iako je isprva planirala da grofa upozna sa Ekaterinom, Maria Makarova je od toga odustala kada je shvatila da njena najstarija kći ima velike šanse kod grofa Zaharova.
Zato je odlučila da na crtu stavi Anastasiu.
"Dragi Konstantine Dimitrijeviču, dopustite da Vas upoznam sa mojom kćerkom, Anastasiom" rekla je Maria, uhvatila grofa pod ruku i dovela ga do mesta gde su stajale Nadežda i Anastasia i ispijale šampanjac.
Anastasia se nasmejala, onako kako su je učili, kada su joj prišli grof i majka.
Konstantin joj je uzeo ruku i poljubio vrhove prstiju.
Anastasia se naklonila.
"Čast mi je" rekla je pogleda uprtog u pod.
"Čast je moja, mademoissele", zatim je pogledao u Nadeždu.
"A ko je ova očaravajuća mademoiselle?" uitao je Mariu.
"To je moja druga kćerka, Nadežda" rekla je i pomilovala Nadeždu po obrazu.
Majka je stala pored Anastasiie i blago je gurnula laktom.
"Pobrini se za grofa" šapnula joj je.
"Ali, ja..." usprotivila se Anastasia.
"Nema ali, Anastasia. Gomila porodica će sada paradirati svojim kćerima, a ja želim da ti budeš ta koju će grof oženiti. Jasno?"
Anastasia je samo klimnula glavom.
"Grofe Gončarov, šta Vi mislite o ovoj situaciji u Petrogradu?" upitala je Anastasia i uhvatila Konstantina pod ruku.
Hodali su pored podijuma i zaustavili se kod velikog prozora koji je bio ukrašen zlatnim detaljima.
"Mon cheri, sramota je što toliko ljudi podržava Lenjina. Zamislite, pa šta on to ima, a da naš car nema? Narod je potpuno pocrveneo!"
"Dragi grofe, narod lako pocrveni kad je gladan"
Konstantin se na ovo samo nasmejao.
"Da li ste za ples?" pitao je nakon nekoliko minuta.
"Naravno" rekla je Anastasia uz osmeh.

"Uh, mrtva sam" rekla je Nadežda i bacila se na svoj prostrani krevet.
"U zadnje vreme se prebrzo umaraš. Tek je dva posle ponoći, a nekada si mogla plesati celu noć" rekla je Ekaterina uz smeh.
"Pa mogu ja i sada plesati celu noć, ako imam pravog partnera"
"Ma nemoj? A da li je za tog patnera obavezno da bude crveni?"
"Pa znaš kako kažu, crveni su vatreniji" rekla je Nadežda i zatim su obe prasnule u smeh.

Anastasia je tiho plakala sklupčana kraj prozora. Zurila je u vedro prolećno nebo dok su joj suze klizile niz obrze.
"Nastia, šta se dešava?" zabrinuto je upitala Vasilisa, te klekla pored sestre.
Anastasia ju je čvrsto zagrlila.
"Vasja, ja... napravila sam veliku grešku, znaš. Oterala sam nekoga koga sam volela, koga volim, zbog ljubomore" Anastasia je jecala.
"Oh, pa, ja ne znam baš puno o tome, ali vratiće se on, osećam to".
Anastasia se gorko nasmejala.
"Hvala ti Vasja, ali mislim da će mi trebati nešto više od tvog osećaja".
Vasilisa je tužno gledala svoju sestru.
"Ako mogu nekako da ti pomognem... reci mi. Molim te Nastia" rekla je na kraju.
"Ne brini, znam šta treba da uradim".
I znala je. Znala je jedinu osobu koja bi joj mogla reći gde je Josif.

Bilo je šest sati izjutra kada se Anastasia na prstima išunjala iz kuće. Hodala je sama uskim ulicama Petrograda, koje su, za razliku od uspavanih gospodskih kuća, bile izuzetno žive i ljudi su se dovikivali i uveliko spremali da započnu ovaj dan.
Hodala je, okretala se na svaki šum. Srce joj je lupalo u grudima, htelo je da iskoči. Smirila se tek kada je ugledala četvorospratnu zgradu sa oronulom fasadom. Prošla je prljavim stepeništem i duboko udahnula pre nego što je pokucala.
Vrata joj je otvorila Valeria, te je snažno zagrlila.
"Anastasia, otkud ti?" rekla je brišući ruke o kecelju.
"Uđi, uđi" rekla je kada je videla da Anastasia stoji na vratima.
"Došla sam samo da te pitam nešto" priznala je Anastasia.
"Hajde, unutra ćeš mi ispričati" insistirala je Valeria.
Anastasia je ušla i sela na fotelju. Nervozno je lomila prste.
"Šta ćeš da popiješ? Uspeli smo dobiti nešto kafe..." pričala je užurbano Valeria.
"Valeria, molim te sedi".
Žena je nevoljno sela preko puta Anastasiie.
"Znaš li, možda, gde je Josif?" pitala je bez okolišanja.
"Zar ti ne znaš?"
"Valeria..."
"Izvini, izvini. Ali ni ja ne znam zasigurno. Samo znam da je otišao u Moskvu, ali je rekao da će odatle ići u sve delove Rusije, da šire revoluciju"
Obe žene su se trgle kada je neko pokucao na vrata.
Anastasia se ukopala u fotelji, nokte je snažno zabola u dlanove i teško je disala.
Valeria, na prstima ustala, zgrabila nož iz kuhinje i prišla vratima. Pažljivo je pogledala kroz špijunku, zatim je sa olakšanjem stavila nož u fioku, te otvorila vrata.
Na vratima je stajao srednje visok čovek, sa naočarima, uredno podšišanom bradom i gustom crnom kosom.
"Druže" rekla je Valeria i pružila ruku.
"Drugarice"rekao je čovek hrapavim glasom, rukovali su se, a zatim i zagrlili.
Anastasia je i dalje nepomično sedela u fotelji.
" Ah, da. Ovo je sestra mog muža " rekla je Valeria prepuštajući Anastasii da se sama predstavi.
Anastasia je brzo ustala i pružila ruku.
"Anastasia. Anastasia Makarova" rekla je uz nervozan osmeh.
Čovek je srdačno prihvatio njenu ruku, te se predstavio:
"Trocki. Lav Trocki".
"Sedite druže" rekla je Valeria, jednom rukom se držeći za zaobljeni stomak, a drugom pripremajući kafu.
"Trebala bih krenuti" rekla je Anastasia i ustala.
"Anastasia, molim te, sedi. Hajde bar kafu da popiješ" Valeria joj je očima davala do znanja da treba da pita Lava Trockog za Josifa.
Anastasia je sela i pročistila grlo.
"Druže Trocki", počela je nesigurno, pažljivo misleći o svakoj reči, "da li, možda, imate informacije o tome gde bi mogao biti drug Smirnov?"
Trocki se nelagodno promeškoljio, a zatim se nasmejao.
"Gledajte drugarice Makarova, došlo je do određenih podela unutar partije..."
"Podela?" ponovila je Valeria u neverici.
"Ne brinite drugarice Valeria, ne takvih podela. Svi su složni u partiji i radimo na zajedničkom cilju. Podele se tiču...", zastao je, otpio gutljaj kafe, a zatim nastavio, "naše efikasnosti. Moji ljudi i ja se bavimo osnivanjem vojske. S druge strane drug Staljin i njegovi ljudi zaduženi su za novac i hranu".
Valeria i Anastasia su nemo klimnule glavom.
"Što se tiče druga Smirnova, on je sa drugom Staljinom. Prema tome ja nemam pojma gde bi on mogao biti, za to morate pitati druga Staljina".
"A gde možemo naći druga Staljina?" pitala je Anastasia brzo.
Trocki je otpio još jedan gutljaj kafe.
"Trenutno nije u Petrogradu. Ne znam kada će doći, ali sam siguran da se neće zadržati predugo van Petrograda".
"A moj Aleksandar, s kim je on?" nervozno je pitala Valeria.
"On je samnom drugarice Valeria, ne brinite. Trenutno je Moskvi, ubrzo se vraća" rekao je Trocki umirujućim tonom.
"Hvala Vam druže Trocki. Sada bih stavrno trebala krenuti" rekla je Anastasia i rukovala se sa Trockim.
"Ispratiću te" rekla je Valeria.
Dve žene su došle do vrata.
"Da li bih prvo mogla da vidim Maksima?" pitala je Anastasia.
"Naravno, naravno. Spava, u sobi je", rekla je Valeria te odvela Anastasiiu u sobičak u kojem je spavao mali Maksim.
Anastasia ga je pomazilabpo glavi, te ga poljubila u čelo.
"Isti je Aleksandar" rekla je setno.
"Zar ne" rekla je Valeria ponosna na svog sina.
"Valeria, molim te, primi ovaj mali znak pažnje od mene" rekla je Anastasia pružajući Valerii kovertu sa novcem.
"Stvarno ne bih mogla..."
"Molim te, smatraj to kasnim poklonom za Maksimovo rođenje" rekla je Anastasia kroz osmeh, te je zagrlila Valeriiu.
"Vidimo se, uskoro, nadam se" rekla je Valeria, te zatvorila trošna bela vrata za Anastasiom.