Kada snovi postaju java?

Kratka priča

Ti ćeš umreti, ali ja umirem.

Most...
Široki most koji spaja dve obale, dve strane grada. Ima po dve trake u oba smera, zajedno sa odvojenim trakama, to jest stazama za pesake i bicikliste.

Reka...
Ispod mosta je hladna i mutna voda reke koja teče velikom brzinom zbog padavina prethodnih dana.

Vreme...
Ni danas vreme nije bajno. Možda ne pada kiša, ali duva jak vetar koji pomera krajeve kaputa, koji prašinu nanosi u oči, koji mrsi kose žena i devojaka koje su se našle tu. Duva tako jako da gura i nosi ljude kao da su najobičniji komad papira ili plastične kese koji se može naći na ulici.

Ljudi...
Dok svi pokušavaju da se sklone sa ulice, sa mosta, trče i beže da se sklone od predstojećeg nevremena, jedan muškarac laganim koracima dotiče zemlju jako kratko da se čini kao da lebdi. Uživa u ovakvom vremenu kao da nije sa ove planete.

Žvizduće i uživa, dok najednom ne primeti devojku koja se penje i preskače ogradu. Crnu kosu vetar joj tako lako nosi i prekriva lice. Petama je stajala na ivici i raširenim rukama držala se pozadi za ogradu koju je upravo preskočila.

Stoji i mutim pogledom gleda u još mutniju reku. Želi da skoči jer ništa više nema smisla, ne više. Želi da je mutni talasi reke koja se ne smiruje progutaju i da je niko ne nađe, niko nikad.

Sam prizor uteruje strah u kosti i čini da nam se svaka dlaka kose digne koliko je to strašno. Neko želi da se ubije?! Šta mu se to desilo da nijedan drugi izlaz ne postoji? Da nijedan drugi izlaz ne vidi?

Neki su to posmatrali u neverici, zaustavljali su svoj put i odaljavali se, a sa druge strane neki su samo prolazili kao da ne vide šta se upravo dešava.

Muškarac, blizu tridesete, nije mogao to da gleda i da pusti devojku da svoju nameru sprovede u delo. Jedini je potrčao k' njoj i uhvatio je za ruku, na šta se ona okrenula prema njemu. Sklonio je kosu sa njenog lica.

„Ništa nije vredno tvojih suza. Ništa nije vrednije od tvog života."

„Odlazi i pusti me."

„Naravno da ću otići, ali prvo me saslušaj."

„Neću! Odlazi već jednom!", govori promuklim glasom, pa se zakašlja.

„Šta god da je, proći će!"

„Neće proći."

„Hoće, veruj mi."

„Ne prolazi godinama!! Zašto očekivati da će se promeniti za neki dan ili mesec!"

„Možda ti se čini čudno, ali ne odustaj jer poslednji ključ koji nisi upotrebila možda otključa baš ta vrata koja želiš i biće sve u redu."

„Kakav ključ, o čemu ti govoriš?! Samo me pusti na miru i odlazi jer tada će biti sve u redu!"

„Ali ja ne mogu da te pustim!"

„Pusti me da umrem."

„Neću!"

„Odlazi, želim da umrem!", glas joj je pucao.

„Da, umrećeš, ali ne danas i ne ovako! Umrećeš za par nedelja, meseci, godina, decenija. Niko ne zna kada će nas to zateći, ali tebe to danas neće!"

„Ko mi garantuje?"

„Ja! Jer ti ćeš umreti, ali ja umirem. Mene smrt može stići svakog časa, svakog minuta. Ja možda ne dočekam sutrašnji dan, ali ti hoćeš ako siđeš odatle.", ćutala je, a on joj je pružio ruku.

„Biće sve u redu, veruj mi.", prihvatila je njegovu ruku za spas i vratila se natrag. Ljudi koji su to posmatrali sa strane, aplaudirali su, a ubrzo i nastavili svoj put.

„Od čega boluješ.", pitala je, trljajući oči i brisajući obraze.

„Ni od čega, ja sam psiholog."

„Molim?!"

„To je trik koji sam u sekundi smislio i izgleda da je uspeo."

„Baš i nije.", krenula je ka ogradi, ali on ju je uhvatio za ruku, privukao sebi i njenu ruku stavio pod svoju. Jako ju je stegao i držao uzgred oko struka kako ne bi slučajno pobegla dok su odlazili sa mosta.

Malo je porazgovarao sa njom. Podelio je sve tajne ovog sveta sa njom i uspeo je u nameri. Živela je još mnogo godina, zajedno sa njim😉🤭