Kada snovi postaju java?

neimenovano

Ja samo da se javim posle nekog vremena.

Na faksu sam, spremam neke ispite, neke popravne, nema ništa novo, sve i što sam saznala me nije iznenadilo, pišem, gledam šta sam pisala i tako.

Ima samo jedna stvar koju nisam pomenula, pre nego što krenem na suštinu mojih misli večeras. Kao što navedoh, gledam šta sam pisala i tako sam pročitala jedan red posvećen mom ljubimcu. Ono što sam htela reći je da njega više nema. Moja buvara, moj Vučko napustio je moju porodicu na Božić ove godine. Srećica malena; kažu da mi psa imamo samo tokom jednog dela našeg života, a on nas tokom njegovog celog života, i to je istina, ali to ne umanjuje stvar da ga se do kraja svog života neću sećati jer je on bio moj.

A sad, suština ove večeri, 12.6. pred popravni iz matematike. Položila sam ja, ali zbog veće ocene moram da idem na popravni, nego ne bitno to, i sad krećemo.

Skontala sam da imam jako loš pristup, to jest način na koji objašnjavam ljudima ovo što nazivamo život i sve loše što se dešava u njemu; malo sam gruba. Možda čak i malo više. I sama kažem da nisu svi isti, da na teške periode ne misle svi na isti način, tako da iz toga osobu nije lako izvući rečima, samo ćeš još gore napraviti, a opet, ako bilo kako ne deluješ može se desiti jako loše stvari.

Ja se stvarno trudim da pomažem ljudima koji se osećaju tužno i nikad u tim razgovorima nisam namerno spomenula nešto da bi ih još više rastužila; jako mi je žao što sam u stvari to, iako ne namerno, ipak činila. 

No, ni meni nije lako... Jako mi je žao kada osobe prolaze kroz težak period, ja tada, kao i svi ostali, činim sve što je u mojoj moći da taj neko bude bolje. Bukvalno, uz tu osobu je najmanje pet osoba dok prolazi težak period i ona i dalje ne ponekad ne može da se zbori sa nekom situacijom, a šta ja da kažem... 

U drugoj godini srednje škole, dok sam prolazila najgore, niko nije znao da mi kroz glavu prolaze suicidne misli, i činilo se kao da nikog nije bilo briga. U petom razredu kada su počela prva vređanja na osnovu spoljašnjeg izgleda, majka je to prokomentarisala, pa samo će još gore biti ako kreneš da se sređuješ, misleći upravo na spoljašnji izgled.
Tako da do mature u osmom razredu nisam počupala obrve, pa onda sledeći put tek u trećoj godini kada sam išla na ekskurziju kada sam prvi put sredila i nausnice, pa nakon toga tek za maturu u četvrtoj godini, a posle toga ni kad sam krenula na faks nisam bila sređena do kraja prvog semestra...

Mislim ovo su ne bitne informacije, ja samo prosto želim da kažem da, ako ste u vašem najgorem dosadašnjem iskustvu imali barem nekog pored sebe, niste svesni koliko ste bili srećni. Ja sam taj period prošla sama i zato sam osakaćena za ono "porodica je uvek tu"...

Sledeće što se isto desilo jeste da me ljudi ne kontantuju, ne vide, ne čuju. Kad sam u društvu moja želja za društvom opada jer sve moram da ponovim više puta. Prosto je teško nositi se tim, želiš da se družiš i svaki put kada upadneš u sasvim okej grupu odabranih ljudi, shvatiš da želiš samo što pre da pobegneš odatle, jer si prosto nevidljiv iako ste tu svi, što bi se reklo naši. Ne znate koliko ste srećni kad ne znate za osećaj da vas ljudi jednostavno ne šljive ni dva posto. Možda jesam ružna, možda sam većini ne gotivna osoba, sve je to okej, ali brate, nisam glupa, šuntava, bolesna. Možete barem jednom da me čujete šta ima da kažem.
ljudi, ako imate nekog u svom krugu ko će vas čuti, nemate pojma koliko ste srećni.

Ja ću zauvek osećati tu teskobu, tu prazninu, više ne znam ni ja šta što će me terati da zaplačem. Jako je teško da kad o svemu ovome pričam sa nekim to i ne učinim, ali  to me ne čini slabom. To znači samo da sam predugo bila jaka, a da pored te osobe mogu da se opustim i spustim teret koji nosim. Uglavnom, to bude prošlost. Mislim pustila sam je ja, ali ne skroz. Ne živim u prošlosti, ali ona je ono što me je napravilo osobom koja sam danas i ne mogu tek tako lako pustiti neke stvari...

Jebeno sam još kao dete od šest godina plakala jer mene niko ne voli... Spavala sam sa sestrom i čekala da zaspi kako bi počela da plačem jer sam se osećala.. nevoljeno. To se dalje produbilo i postalo: nepotpuno, nedovoljno dobrom, nepotrebno, greškom, problemom... Bukvalno je teško nositi se sa ovim. Ne prestaje, u tome je problem... Svi indirektni uticaji su isti, priče iza mojih leđa da sam onakva, ovakva, ovo ono, ne obraćanje pažnje, a kada obrate moje reči se izvrću, sve živo i neživo, svi padovi konstanto veći od uspeha...

Ali idem dalje kako da mi je. Zadovoljna sam rezultatima koje postižem, može bolje, uvek može bolje, ali ja sam zadovoljna, obzirom na okolnosti, učenje, ne učenje, malo zeznuta pitanja... Zahvalna sam Bogu što mi je pružio još jedan dan i za sve što mi je i nije dao, zatražim oproštaj za sve svesno i nesvesno napravljene greške i zamolim ga za još jedan dan na ovoj planeti. Imam svoj put, da šta god bilo pomažem ljudima i budem dobar čovek, da završim sve planirane romane, na tom putu neće biti lako, ali nekako mi bude lakše kad znam da je to sve sa razlogom i kad znam da je Bog sa mnom.