Kada snovi postaju java?

Namerno, slučajno, suđeno?

Pre par godina.. slučajan susret, slučajno ukrštanje sudbinskih puteva mi i dalje ne izlazi iz glave.
Nikada i neće.
Ne znam ko si; da te vidim nekad, negde, ne bih te likom prepoznala.
Ne pamtim tvoj izgled, od tada si se verovatno i promenio, ali ako to nije bilo slučajno, moje srce bi te prepoznalo, jer ako se nečeg sećam jeste taj osećaj kad smo bili tako blizu, a tako daleko.

Pre tebe, iskreno sam volela, onako kako samo dete zna, jednu osobu, posle tebe svi su mi bili samo simpatije. Nešto bi mi se na njima svidelo i postali bi mi dragi, ali mnogo brzo bi me prošli i oni i osećaj koji mi stvaraju.
A ti, čijeg se lica ne sećam, tebe, kog ne znam ni ko si, ni šta si, ni kako se zoveš, setim se češće nego što bi trebalo. Ne bi trebalo uopšte da te se setim, a ja makar dva puta u godini dana pomislim na tebe. To je malo, ali za nekog kog si sreo samo jednom pre toliko godina je puno i to samo zbog osećaja koji si stvorio.

Na žalost, ne mogu ga opisati.
Nisam smela da te pogledam tokom celog puta, zato se i ne sećam tvog lika, a nisam smela da te pogledam samo zato što je iz mene izbijala neka vrućina dok si ti sedeo na pola metra pored mene u autobusu pre četiri godine.

Nikada neću zaboraviti. Veče je bilo prijatno, ali ne toliko toplo. Ono jesenje veče. Vraćam se kući u majci i duksu, hladnijikavo mi je, trebalo je da obučem jaknu, ili možda ne?

Ulazim u autobus sa drugaricom. Nema mesta da sednemo zajedno, ali smo barem uspele da sednemo jedna iza druge do onog uskog prolaza u busu. Ti si ušao posle nas i seo na prazno mesto koje se nalazilo na drugoj strani prolaza, baš do mene.
Kao kroz maglu, čini mi se da sam još u tom trenutku nešto osetila. Sećam se i da sam listala telefon i nesvesno namerno okrenula ekran prema tebi da bi video kako se zovem na instagramu.
Putujući, mogu da se zakunem da si me gledao jer nema drugog razloga zbog kog bi meni bilo vrućina.
Okrenula sam se prema drugarici i pitala je da li je njoj vruće. Rekla je da i nije baš, već joj je i malo hladno. Odgovorila sam joj da meni jeste i svukla sam duks.

Zauvek ću se sećati ovog, priznajem da je to jedan od mojih najlepših trenutaka u životu koje sam doživela, a da nije bio velik i ništa spektakularno. I samo se pitam. Zašto je bio.. zašto ga se sećam kao nešto posebno u mom životu?
Zasto se tebe, kao nekog čijeg se lica ne sećam, ipak setim? I to rado, iako te verovatno više nikad nikad neću videti.
Pitam se i da li ti, da li si ikada, posle te večeri pomislio na mene. Ne mora sad, ali barem jednom posle mesec dana od te noći, da li si pomislio na mene...
Verovatno ne. Ne znam sve, ali pretpostavljam da je odgovor ne, kao i za to da se nećemo sresti.
(Iako se potajno nadam da smo izuzetak. Da smo "ako je suđeno, srešćemo se mi nekad ponovo.")