Kada snovi postaju java?

bliži se kraj ove godine

Bliži se kraj ove 2022. godine. Godina ko godina, bila je okej, postigla sam super rezultate, svi su mi živi, zdravi, sestra mi se porodila treći put. Bilo je tu i uspona i padova, i mogu reći da sam na neki način 'zaboravila' koliko mi je bilo teško u dva maha i upravo evo ga treći...

Pročitala sam sve što sam napisala za ta dva prethodna puta kada mi je bilo loše i ne znam do čega sam došla...
Ova godina mi nije bila puna lekcija, više mi se iz godine u godinu, iz meseca u mesec ponavljaju iste stvari, radim iste stvari. Nije mi dosadilo, ali, ne znam kako bih to objasnila...

Krenuću redom. Nekim...
Ogradila sam se koliko-toliko od osobe koja mi puno znači. Na taj način da joj ne pridajem toliki značaj, jer ona jednostavno nije neko ko je sa mnom jer joj ja značim već jer ona meni znači i jednog dana naš odnos će propasti...
Onda, imam socijalnu anksioznost. Komplikovano je koliko i ja sama.

Ja nemam problem da idem ulicom ili parkom sa slušalicama i da pevam ili pričam sama sa sobom, ali zato imam problem da izađem ispred table... Cela počnem da se tresem, još uvek nisam spremna da se supčim sa tim. Čim je u prostoriji prisutno više od 10tak (znači maksimum maksimuma deset osoba) čije su oči uprte direktno u mene ili koje čuju samo mene... Ma, znate i sami. Tako da ja ne znam šta će biti sa mnom sutradan.

Dalje.. nešto što sam napisala na kraju na prošloj objavi i na početku ove.
Znači došao je trenutak kada ću se osećati odvratno duži period, treći put u godini, ali najblaži je i biće najblaži od svih jer sam koliko-toliko ispunjenija i koliko-toliko sam 'pustila' ono što mi 'smeta'.
Ono što me čini ispunjenijom je to da ne činim dobro delo "jer činiti dobro delo je 'pravilno' ", ne. Činim sitna dobra dela; klimnem glavom čoveku u autu koji mi je stao da pređem pešački (naklon učinim onom ko je zakočio u poslednjem trenutku), zadržim vrata da neko uđe/izađe, kažem neku sitnu reč - poželim dobro jutro, dobar dan, pohvalim nekog kad mi dođe da to učinim, uglavnom ovo; jer to želim, a ne zato što 'mora' i u tim trenucima se osećam moćno.

Tako da sada sam mnogo bolje od onoga što sam bila, ali ima jedna stvar koja me razočarava... Mislim koja me je upravo razočarala...
Zar sam toliko loš pisac?? Gde grešim sa ovim profilom? Okej, ne pišem često, ali opet i kada pišem isto mi je, tako loše napredujem... Najžalije mi je što pišem ovo kao da će neko čitati, a znam unapred, kao da gledam omiljeni film dvestoti put, da i onaj ko ostavi pregled neće ništa komentarisati jer, ne znam, vrlo verovatno ne čita...
Tako da sam jako razočarana u svoj uspeh na ovoj platformi..................

Mislim, ja mogu da se nadam da ću imati pregleda i pregleda, komentara i komentara, ali razočarenje će biti još veće pa mi je bolje da unapred kažem realnost i budem realna... Znate ono, nikad ne znamo šta nam se sprema (ovo nije prvi put da pišem ovo), ja prokleto znam.

Nema ništa meni od ovog fakulteta, jebeno samo trošim pare uz vetar, da ne kažem nešto drugo; nema meni ništa od ovog pisanja, možda mi je ono spasilo život, ali da se ja sa njim probijem teška priča. Uglavnom, od mene nema ništa, standardna priča,

sou, lagano. Teraćemo mi ovako, samo ne znam dokle...

PS. Ja ne mogu da verujem da sam baš toliko nevidljiva.. mislim baš sam nekako suprotno, koliko god htela da pokušam da me ljudi ne vide, ja sednem u prvi (prve redove), umem da se ubacim i da kažem nešto što je okej, ali ono, moglo je i bez toga, mislim pala sam ispred prepunog amfiteatra, konstantno imam slušalice, mislim možda ih to odbija, možda izgledam odbojno i zbog toga, ali brate ako se nekom sviđam ili ga interesuje bilo šta od mene može da mi priđe, ne ujedam. Ali ne, ja ipak jesam nevidljiva. Svi su imali neke ljude koji su im obeležili život, dosta ljudi je simpatizirano, primećeno (ne mislim samo momci sa moje strane već i neke moje dugarice).. samo ja jok. Zar sam toliko očajnog izgleda i ponašanja?

Ko će se usuditi da?
Da mi pokaže da me je primetio.

Mislim bilo je njih par osoba sa kojima sam se dop, ali jedan me je posle 15 minuta, a drugi posle sat vremena dopisivanja pitali da li imaju šansu kod mene, treći mi ni oči nije video, prvo mi pisao o nekoj devojci, pa kad sa njom nije uspelo ipak se odlučio za mene (mislim, lepo od njega, ali ne mogu ja to dopisivanje na 100km bez susreta oči u oči da mi bude nešto vau), četvrti, koji je bio iz moje škole, koji mi se svideo, uvek mi se javljao vikendom kako bi se videli, a lepo mu je bilo rečeno da se vikendom vraćam kući. Onda je dopisivanje prestalo, javio mi se nakon godinu + dana, mene je prošlo, ali svakako tu ne bi bilo ništa, na glup način je počelo dopisivanje..... Ima par osoba sa kojima sam pokušala da ostvarim kontakt, ali jbg i tako... Ništa.

A ja ne želim vezu, mislim želim, ali ne ovo što veza predstavlja danas. Želim nešto normalno, a ne isforsirano. Želim da volimo iste stvari, da mislimo slično, da budemo prirodno ludi, što se kaže da nam se enerije poklapaju, ali da se pre svega međusobno poštujemo i da imamo međusobnog poverenja i razumevanja, onda da jedno drugo podržavamo, povremeno jedno drugo obradujemo sitnicama koje volimo i brinemo jedno o drugom. Ovih par zadnjih stvari poštovanje - briga to je LJUBAV.