Kada snovi postaju java?

zbrda-zdola

25.3.22.
10:15PM

volim da pišem. pre tri, tačnije dve ipo godine to me je spasilo.

nije teško, hvala bogu ne bolujem ni od kakve pošasti, moji bližnji su isto dobro, ali

ali ima ta neka rana na srcu zbog koje mi je teško

zbog koje nikada neću shvatiti neke stvari...

veoma sam emotvna, bole me stvari i koje nisu moja stvar...

nije svejedno, posebno onda kad kažem da jeste.

svašta mi je, kad kažem da mi je ništa.

i kada kažem da nije bitno, da nisam važna, kao ni moja priča

sve što u stari želim jeste da mi se neko suprotstavi

da kaže da je važno, da razume da nije svejedno iako tvrdim suprotno

da kaže da će slušati i neće osuđivati moje svašta iako bude budalasto...

nisam nesrećna, ali nisam ni srećna.

postoje stvari koje me nasmeju i zbog kojih se smejem,

zbog kojih sam u tom trenutku srrećna, ali to je sve

trenutak.

i ja znam, život su trenuci,

ali taj trentak sreće je samo trenutak dobrog raspoloženja,

ne i prave, istinske sreće koja ne nestaje kada se jednom nađe.

želim da sam loše raspoložena, ali da me to brzo prođe

jer imam nešto što se zove istinska sreća.

želim da češće upadam u loša raspoložnja; bol, tugu, ljutnju, nervozu

ali da sam srećna i da sve to loše zato prođe.

nego da sam u tim lošim raspoloženjima i samo kad-kad se nasmejem

jer eto, nešto smešno, zanimljivo, za osmeh, u tom momentu se desilo.

reklo bi se nema razlike, ali ima (malo).

nisam u deprsiji, nisam toliko loše

govorim konstantno kako želim da me nema

ali to nije depresija

govorim kako želim da se ubijem, ali u stvari ne želim to

verujem da dosta nas to kaže ponekad iako ne misli.

to sam ja.

osećam kao da ne pripadam mestu gde jesam

osećam se kao višak, greška, problem

ali tu sam gde jesam, i to sam ja...

to samosažaljenje, to je maska,

da vidim kako ljudi reaguju, da li će pomoći, kako.

ta negativnost koju širim, to je odbrambeni mehanizam,

neprobojno polje koje i nije tako neprobojno kad dođe prava osoba.

negativnim, glupim, budalastim komentarima i ponašanjem

odbijam sve one koje ne bi trebalo ni da budu tu.

oko tog tkz. neprobojnog polja ostaju samo "uporni" i oni koji to žele.

samo hrabri i oni pravi, shvatiće ovo brz da im to kažem i preći će liniju.

samo njih nema.. čak šta više, dovoljno je da to bude i jedna osoba,

ali nje nema... na ovom svetu ne postoji.

nema te osobe koja može da se nosi sa mnom.

ja sam tip osobe koja nije ničiji tip...

nema za mene ono što se zove "prava ljubav"

barem ne u stvarnom životu...

u mom svetu, tu je; u mojoj glavi, u mojoj mašti.

on nema svoj predodređen izgled.

on je samo kostur sa velikim srcem u koje stoje najvažnije stvari

razumevanje,

poverenje,

poštovanje,

podrška, (briga)

i tek onda ljubav;

i očima nejasne boje, nejasne poruke onoga što govori njegova duša

ali dovoljno očaravajuće i privlačne da mu više ništa ne treba.

dok se takav ne pojavi, a znam da neće,

dovoljno je da postoji u mojim mislima, u mojim željama.

takav ne postoji nigde na javi, ali makar u snovima da i tamo je dovoljan.

bolje igde, nego nigde;
bolje ikakav nego nikakav;
a on je u mojoj glavi i to

idealan i jednostavan;

sa očima u kojima se gubim

i velikog srca.

11:15 PM