Kada snovi postaju java?

Ja ne mogu...

Ja ne kažem da je meni teže, da mi je najgore, ja samo kažem da nisam uradila ništa da bih se osećala loše...

Pojasniću ako ne razumete.

Imam sestru koja je sa 19 pobegla od kuće, posle osam godina od tog događaja ima troje dece, tri devojčice, živi za njih, ali nije srećna...
Imam brata koji je u toksičnoj vezi i ne vidi da je u toksičnoj vezi i da mu to kažeš, ne bi ti verovao.
Oboje su stariji od mene i oboje su u tim situacijama jer su oni tako izabrali - u prevodu, sami sebe upropastili zbog svojih odluka koje su prešle u delo (da pobegne) ili koje nisu (raskinuti).

Dok ja, živim lepo - kao student, nemam drugih obaveza osim učenja, ali ja, ni ja nisam u potpunosti srećna, ni meni nije lako... Kao što sam rekla na početku, nije mi najgore, čak šta više moja pozicija je super, ali džaba... Nisam nezahvalna na tome što me moji školuju, ali ovo nije ono čime ja želim da se bavim...
Rekli biste, pa šta je tu toliko teško da radiš ono što voliš? Ali verujte mi, jeste...

Moja želja je da budem policajka, ali sam niska - postoji kriterijum za visinu pri upisu na akademiju ili kurs koji ja ne ispunjavam... Moja želja je da budem pisac, ali tu su svi oni komentari koji kažu da ta alternativa nije sigurna i zato mene ovde gde jesam po savetu drugih.

Kao drugo, da se vratim na početak i ono glavno, ja nikad svesno nisam učinila ništa loše, ni sebi zbog  čega bih zažalila (kao što moja sestra jeste, na primer), kamo li drugome, pa zašto su me ti drugi konstantno od moje šeste godine činili lošom i da se ja loše osećam kad znam da... Ja nisam loša...
To je ono što mene muči, da je da sam ja sama sebi naprvila život teškim, pronašla bih rešenje, raskrstila bih sve odnose koji me guše, promenila bih nešto, ali ja nisam kriva za to što se ja osećam loše i što gledam samo na negativno.
Rekli biste da nisam u pravu, već da jesam sama kriva za to jer nemam svoje ja, međutim ne birnite, imam ja argumente i za to.....

Dete sam sa sela, najmlađa u porodici, žensko - nemam mnogo prava na glas i kad god sam stala u svoju zaštitu, kad god sam nešto rekla, ja sam ispadala bezobrazna i nezahvalna. Mrzim dvoličnost oko sebe, ovamo zauzmi se za sebe, radi šta želiš, ali ono što ti misliš, želiš, izabereš - e to ipak ne može.
Navela sam, najmlađa sam i to uz sve ono nabrojano ja uzgred ne znam šta je život, šta treba, šta je ispravno, šta je dobro, šta je bolje, dok oni kao znaju, a u suštini nemaju pojma da u stvari niko ne zna šta je život...
Treće, koliko porodica može da te ubije u pojam i u dušu to ne može niko - ti ne znaš ništa, ti ono, ti ovo, ti ćuti, ti si onakva, ovakva, ljenja, spora, ti nigde da doguraš nećeš sa takvim ponašanjem, karakterom, izgledom.... I tebi je samo u glavi, koliko ti njih u stvari voliš, koliko voliš kuću u kojoj si odrastao, ali moraš to da pustiš i da se osamostališ da bi uspeo... 

Da se osamostališ, trebaju ti pare, možeš ih imati ako imaš posao, dobar posao dolazi sa dobrim fakultetom (to nigde ne piše, ali ajde kao), i onda zaglaviš na drugoj godini, gde ne možeš više i samo bi hteo/htela da nestaneš jer bi svima laknulo - ne mislim na samoubistvo, ne više, samo da negde odem na par dana, od svih od svega, da radim ono što želim i da napunim baterije.

(U prevodu, treba mi odmor. Ali ono  baš, da ne mislim o tome kako imam još ovaj ispit, ovu obavezu, onu obavezu... To svima nama treba verujem, ne samo meni.)

Ja samo želim svoje ja, da pokažem, da prihvate i da podrže. Koliko god znala da je čovek sam, da ima samo sebe, znam i da ne može sve sam. Samo malo razumevanja od najbližih i da ovaj osećaj već jednom ode.... Samo malo.. nečega. Samo malo.

inače blage veze nemam šta sam pisala, opet je bilo zbrda-zdola ko po običaju, ali rekla sam šta sam rekla. Ko je shvatio, shvatio je, ko nije i ne treba i to je to.