Ja sam pesimista, koji veruje u neki uspeh (npr. objaviti knjigu jednog dana), samo zato što zna da to od toga nema ništa...
I sama pričam kako ne znamo šta donosi sutra, kako ne možemo znati svoju sudbinu, ja moju znam. Vidim. Mogu da se trudim i nadam uspehu, ali moj trud se nikada neće isplatiti i neću uspeti...
Verujem, ali pesimista sam jer znam da tu od toga nema ništa...
Imate moje opušteno mišljenje o ovoj temi na "My Wattpad story", a sada da pređemo na nešto ozbiljno.
Nešto najgore što može zadesiti bilo koga na ovoj planeti i nešto najgore što je može razoriti su: bolesti i rat.
Ne znam da li treba išta da pišem o ovim temama, samo, eto, ako neko zna šta je gore od ovoga neka mi kaže uz dobre argumente na koje neću moći napisati protiv argumenate ili kako se to već kaže.
Mada pošto već pišem o nečem najgorem, u ovom slučaju, o osećaju.
Neka bude da je moj najgori osećaj kada ti rod najrođeniji priča sve i svašta, smeju se tvojim željama i hobijima. Smeju ti se zato što si poseban i drugačiji od njih. Što te zanima sve drugo osim onoga što "treba" da me zanima!
Smeju ti se i pričaju ti svašta, a da pre toga ne znaju ništa o tebi. To je tako bolno kada te rođena majka ne razume, kada ne želi da te razume....
ВЫ ЧИТАЕТЕ
Kada snovi postaju java?
Художественная прозаOvo nije obična priča.. ovo je moja životna. Ali ne, nije autobiografija jer ona još uvek nije spremna... Ovo je samo priča gde ću svakim novim delom pisati o novoj temi. To su u najvećoj meri moji iskreni saveti i mišljenja koja vam možda mogu pomo...
