Kada snovi postaju java?

ZAŠTO?????

Ne pomaže muzika...

Slušam samo pesme sa veselim tekstom, one koje baš volim, one sa grubim tektom koje samo tako nabijaju samopoudanje, ali ne pomaže

Ne pomažu druženja...

Osećam se kao višak ako se u sobi nalazi više od dve osobe. Mislim, tako se osećam i kad nisam u društvu, ali kada jesam samo je gore i podseća me da ja ne pripadam tu.

Ne pomažu razgovori...

Jer niko ne sluša. Mogu reći i najveću glupost niko neće čuti jer niko ne sluša. Ja znam da je danas to tako, da niko ne brine, ne sluša, ali ako se već družimo, možda bi mogli malo i da slušaju.

Što mračiš, što si depresivna?

To je kao da kažete nekom ko ima astmu, što imaš astmu kad ima toliko vazduha. (fora sa instagrama, ali ne možete reći da taj koji je to rekao nije bio u pravu.)

Trudim se stvarno da se okrenem prema svemu lepom, imam živu i zdravu porodicu, krevet, ja sam živa i zdrava, drugarica me je uzela za kumu, alo, za kumu, ali ne ide. Opet se okrećem prema onome što nemam, a to je da postoji neko da me sasluša...

BEDAK....

Gledam ove ljude u domu, svi super sa svojim cimerima i cimerkama. Nisu se poznavali, ali vremenom su se upoznali i ostvarili strava kontakt, ja sam sa mojom na ćao ćao. Uopšte nismo iste i nemamo o čemu da razgovaramo. Ja sam ta koja je to i oknčala, jer ja nemam šta da pričam sa osobom koja odlazi u kupatilo kako bi me ogovarala, ceo dan je u sobi ne radi ništa osim što igra igrice i do skoro nije koristila slušalice, što ostaje budna do kasno da bi i dalje igrala igrice i smejla se kako je uspela da ubije nekog samo sa pištoljem... 

Mislim, ako ne ideš na predavanja, što si tu da nekom samo smetaš? Zar toliko.. zar je moguće da posle dva puta kada joj kažem da mi smeta i da smanji malo zvuk na laptopu i na telefonu, ona nastavlja isto. Ako treba nekom stalno to da ponavljam, ako nekog treba da učim ponašanju i obzirnosti, a neka neka. 

Izdržaću još ovih četiri meseca, kao i što sam do sada, i ne mislim samo na cimerku.

Ne mislim na faks, nije teško, mislim uopšteno, izdržaću naredna četiri meseca, izdržaću do kraja godine, do kraja sledeće i one tamo. Koliko god da mi je preostalo, šta god me snašlo, izdržaću.

Jer znam.. da nemam pravo da se žalim, ali bude mi malo lakše kad ispričam šta se dešava, šta mi smeta, šta mi je na srcu. Ali 'problem' je što nije isto iskucati, ispisati ili ispričati nekom ko te neće čuti, neće razumeti i samo će te pitati što si takvog raspoloženja i reći nekom ko će te razumeti, zagrliti, i odgovoriti 'sve će proći, ništa ne brini jer ja sam tu'.

Ali takve osobe nema, ona je plod moje mašte... Nije čak ni plod mašte, bilo bi malkice lakše, plod je moje želje, koja će ostati neostvarena.

Danas niko ne brine, a to je sve što ja želim. Uz tu pravu osobu, pronaći ću sebe i svoj put. Jer sam odavno skrenula sa njega.

Kako je bolno. Uspeš, izbaviš se iz živog peska, skontaš sebe, šta želiš, otkriješ šta put i onda, samo odjednom, pufff. Nema ničega od navedenog. Ponovo pokušaš da izbaviš živu (i zdravu) glavu, da se vratiš na pravac upravo onako kako si ga prošli put našao, ali ne uspeš. U redu si sa tim i nastaviš dalje da tragaš za svim tim što si imao pre nego što je nestalo u tom jednom momentu, u tom trenutku, u kom ni sam nisi siguran i dešava se samo da ideš što dalje od onoga što treba.

(Znam da ovo niko ne čita, ali praviću se kao da čita *smajli koji se smeje i plače, ali nakrivo x4*)

Ne govorite kako ko zna za šta je to dobro, možda ideš ka nekom mnogo boljem putem, ka onome što zaslužuješ. Ne govorite, dosta mi je lažne nade. NEMA PUTA, samo crna rupa bez dna.

Često pomislim, možda sam ja neki eksperiment. Jer ja nisam za ovo vreme, ja nisam za ovo gde se sada nalazim. Znam da sam rekla da ću izdržati, ali istina je, nisam sigurna da ću izdržati do kraja. Neću se ubiti, ali svakako ne vidim izlaz. Rupa bez dna.. nema izlaza.

Izubjena sam i nisam dobro. Treba mi pomoć, ne želim opet da budem ja od pre tri godine. Ja koja nisam znala.. nisam znala da mogu da pišem, po komentraima, dobre priče (romane).

Trebam pomoć... TREBA MI POMOĆ i u tome je probelm. Niko ne vidi, niko ne čuje...

ZAŠTO? Zašto je sve postalo takvo? Zašto nema više osobe koja se ophodi prema vama onako kako se ophodite prema njoj, već to iskorišćava. Zanemaruje to i vas same. Ne daju vam podršku već vam stavljaju do znanja da nešto radite pogrešno i da tu neko nekog ne zaslužuje.

Sve se na kraju svodi da ste vi ta osoba koja ne zaslužuje.. ništa. Jer niste vredni, marljivi, prilkagodljiviji, dovoljno dobri i sve što uradite je pogrešno.

Sve se svodi na kraju da ste tehnoločki višak i da tu gde ste ne pripadate. Na najgore što pomislite, ali to nije istina.

Ako ste u sličnoj situaciji. Ako ste sami zbog nekih okolnosti i spoljnih faktora pronašli, ali u trenu i izgubili sebe, ponovo će vam trebati neki spoljni faktor da se konačno pojavi ta bela tačka u rupi bez dna koja će iz dana u dan biti sve veća i veća.

Meni je potreban taj spoljni faktor. Sigurna sam da je to, jer je to sve što mi treba, ta jedna posebna osoba, kojoj ću biti dužna za ceo život i za koju ću, baš zbog toga, biti tu ceo život. Osoba kojoj nikad neću dozvoliti da se oseti kao ja.

Svakog dana ću joj pokazivati koliko mi je stalo jer je to najmanje što mogu da učinim.

Nadam se da će nekako uleteti u ovu moju rupu bez dna i pomoći mi.