Kada snovi postaju java?

nakon 6 meseci (januar-jun) drugi deo

Evo, dođoh da ispišem i ovo...
Puno je nemira bilo proteklih meseci.. ali sad je bolje. Podelila sam pre dva dana jedan deo moje priče, bilo mi je lakše, sada nastavljam.
Jako sam uzbuđena zbog današnjeg (28.6) prijemnog ispita 😱😱😱
Ajoj, kako će to biti kada ja... JA uđem u tu učionicu i kada zateknem sva ta nepoznata lica koja će zajedno sa mnom raditi test. Kako li će izgledati, da li će tu biti neki mali, a debeljuškast čovek? Ah, da. Pa to sam ja, biću tamo 🤣🤣🤣.
Da li će neko od njih nositi naočare, biti visok i mršav, ili pak mali i malo puniji, ili će biti ovakav samo bez naočara, ali sa licem punim pega ili bubuljica. Hoće li biti tamo neki zgodan momak ili devojka (iako njih nema puno).. joj! Mnogo sam uzbuđena!!! Ali najvažnije od ovoga navedenog je da imam sa kim da pričam iako ga ne poznajem, to jest da mu, kao ni meni, ne bude bitan moj izgled i to što se ne znamo!.

Okej.. ovde ću stati i vratiti se na početak. Znači februar, skotala sam da nema ništa od Policijske akademije i ja sam se tu srozala... Nije mi ništa bilo važno. Na kraju februara, zadnji petak, ja se ono razbolim i ne idem u školu naredne nedelje, a oni je one tamo zatvore sve do posle Uskrsa.
Kad sam čula da se vraćamo! Umiranje! Ja ništa nisam radila tih mesec ipo što nismo išli u školu.. jedva sam se nešto i nekako izvukla. Za ove četiri godine, prosek mi je najlošiji, ali ne žalim se jer sam opet bila odlična.

Dobro, vratili se mi to, a ja kao maturanat moram gledati koji ću fakultet i šta, a ja jadna nemam volje ni za čim! I sad, početak maja = početak mog duhovnog mučenja.
Išla sam ja ovih dva meseca kod tetke na pripreme iz matematike. Nisam se nešto mnogo trudila, jer me ne interesuje, to sam i tri puta rekla, svima! Ne želim faks!!! Zašto da idem negde gde ne želim??? Zašto i ja moram da budem u grupi ljudi koji nisu uspeli da ostvare snove?!?! Zašto sam ja opet u toj grupi nesrećnih?!...

Uffff, boli... Ali dobro...
Najjače od svega je što ja nisam imala svoje JA, izgubila sam ga... Pošla sam da idem na te časove na nagovor majke, jednom sam pešačila 45 po pljusku jer sam poslušala sestru koja mi je rekla da ne idem busom od predgrađa do grada i glavne stanice već da lepo vučem kofer i idem pešaka... I ceo život Marijana sluša drugog, Marijana radi kako drugi želi, tuđe želje ostvaruje, radi tuđe sreće zanemaruje svoju, ali to niko ne vidi!!

Vide samo nezrelo, lenjo, žensko, treće dete (koje je tehnološki višak) i koje... Koje baš zbog toga što je treće i žensko ne može da ima svoje ja i iskaže mišljenje, i još je (smo) sa sela pa je tako nemoguće da se posvetim svom hobiju... Pisanju i da pokušam da u tome uspem.......
Ufff, postoje gori problemi i rado bi se menjala sa nekim ko je bolestan!!
On bi rado želeo da ima moj život, a ja njegov, iskreno. Bilo bi teško, ali ne mogu!

Jedino zbog čega želim da mi se desi nešto loše je to da dokažem da škola nije važna.. koliko je ljudi sa diplomom koji ne rade, ali zato oni koji su jedva završili osnovnu imaju mnogo.... Razumete već.
Želim da dokažem da ništa nije važno koliko zdravlje i sreća!
Ja sam srećna! Ja sam zadovoljna na ovome što imam, samo želim da to konačno bude to .. želim da ljudi prestanu da mi kljucaju o glavu jer mi mogu biti sve, oni su mi ništa! Jer ja sam samo JA, i neka je neka odluka po sto puta pogrešna! za mene je ispravna!!!!!!!!!!!

I želim da prestanu da se ponašaju prema meni kao da sam nezrela, kao da ne znam šta je život (mislim, to ne zna niko, ali ono "delimično", tipa i crno i belo, a ne samo crno ili belo), kao da je kod mene sve med i mleko...

Opet mi je teško... Ali ovde ću stati jer sam sve mahom rekla. U veoma lošem stilu je ispisano, ali važno je da je tu. Par stvari sam preskočila, ali umorna sam i sutra treba rano ustati...

Laku noć, volim vas!!!!